Дидактика потиче од грчке речи и грчког је порекла. Изворна реч гласи didaskein, што значи поучавати, држати наставу, јасно излагати, доказивати. На сличан начин термин "дидактични", у његовој латиској варијанти, схватали су и Римљани. У посебно педагошком смислу и значењу назив "дидактика" се појављује тек у 17. веку. Први пут је употребљен у Немачкој 1613. године. Аутори су дидактику сматрали као вештину учења, односно као специфичну практичну педагошку вештину. Најпознатије дело из овог времена је Велика дидактика (Didictika magna) Јана Амоса Коменског из 1657. године. Коменски је сматрао да дидактика не представља само вештину учења, већ такође и васпитање на које је гледао као на неопходан услов "прилагођавања обичаја моралности". У својој дидактици Коменски је изложио "свеопшту вештину свих да се уче свему", а расправљао је и о обучавању младих наукама, васпитавању богобојажљивости, организацији рада у школи. На тај начин Велика дидактика Коменског обухватила је низ питања која су касније постала садржај курсева педагогије. Почетком 19. века Јохан Фридрих Хербарт је разрадио теоријске основе дидактике стварајући на тај начин теорију васпитне наставе, која је у његово време улазила у оквир педагогије, тј. била подређена педагогији. Хербарт а посебно његови следбеничи (хербартијанци), придавали су посебан значај преношењу знања на ученике у оквиру наставе (формалним ступњевима наставе), а не учењу. Из тог суштинског става произашао је и основни задатак дидактике који се састојао у анализи поступака наставника у школи, с циљем да се ученици упознају, са новим садржајима знања. Крајем 19. и почетком 20. века мења се основна оријентација према раду ученика и јавља се нова педагошка струја, чији је најистакнутији представник Џон Дјуи. Представници ове педагошке струје придавали су већи значај активности учења, активној улози ученика, што се у великој мери разликовало од схватања хербартијанаца. Представници новог педагошког правца су одбацивали хербартијанску концепцију обичног "преношења знања", будући да се оно заснивало на запамћивању ученика. Уместо запамћивања, Дјуи и његови истомишљеници инсистирају на развијању и обликовању различитих интелектуалних операција ученика, а посебно на развијању вештина практичног деловања. Оваква концепција наставног рада утицала је како на схватање предмета, тако и на схватања задатака дидактике. Уместо теорије наставе, Дјуи и његови следбеници су заступали теорију учења. Из овога је произашао и основни задатак дидактике који се односио на анализу поступака (радњи) у школи од стране самих ученика. Савремена схватања указују да је настава тесно повезана с учењем, да настава и учење чине целину. Савремено поимање дидактике није, дакле, једносмемо и није једнострано. На основу бројних дидактичких студија могу се уочити четири основна значења и облика дидактике: 1. Дидактика: наука о настави и учењу у свим облицима и на свим нивоима (Ј. Долцх,). - свесно учење и несвесно учење, тј. садржаји учења и наставе -, „шта", и поступци, методе, организациони облици и наставна средства - „како". Полазна основа овог схватања као што се види, подразумева и процесе учења и предавања који се дешавају случајно и независно од утицаја које на њих врши настава. 2. Схватање дидактике као теорије учења и наставе које заступају представници тзв. „Берлинске дидактичке школе". Ово је једна од најделотворнијих и најоригиналнијих концепција у савременој дидактици. Њени аутори настоје да остваре што обухватнији опис и анализу свих чинилаца који учествују у процесу наставе и објасне њихову општу узајамну зависност с једне, као и да омогуће рационално и контроли доступно планирање и уобличавање наставе, с друге стране. Полазећи од изложених основних захтева, "берлински дидактичари" су изложили и развили шест основних категорија за описивање, анализу и планирање наставе. Ове категорије су они даље поделили у две групе, тако што четири категорије представљају основне, конститутивне факторе или "структурне одлике" наставе, а преостале две означавају услове или претпоставке које улазе у састав сваке наставе. У групу основних фактора улазе:
4. Схватање дидактике као теорије оптималног учења и наставе помоћу директне наставе или путем програма и наставних машина. Ради се о теорији управљања процесима учења и наставе, односно о тзв. кибернетичкој дидактици, чији су најизразитији представници Х. Франк и Фелиx вон Цубе. С обзиром на питање наставних садржаја, дидактика би, према овом схватању, требало да проучава циљеве и задатке учења и наставе. Другим речима, наставне садржаје треба на најцелисходнији начин рашчланити и ускладити на прикладне етапе, како би се омогућило најефикасније управљање делатностима наставног процеса. Према овом схватању, највећи део дидактичких проучавања односи се на проблематику наставних поступака и конституисање адекватних средстава за наставу и учење. Може се рећи да не постоји једна целовита, обухватна и опште призната дефмиција. Недостатак ових теорија је у томе што се тешко могу директно применити при решавању конкретних проблема, поготову када се ради о дидактици у којој треба да се омогући конструкција одређених наставних ситуација.
Изложени прилази подвлаче, у већој или мањој мери, две битне компоненте дидактике: наставу и учење. Без обзира на нека друга разматрања и аспекте, наставу данас није могуће посматрати одвојено од учења. Сама за себе, настава нема значаја ако није у функцији учења. Можемо рећи да је дидактика посебна педагошка дисциплина која проучава суштинске проблеме образовања и васпитања путем наставе и учења. Њен основни задатак је да објасни законитости према којима се одвија наставни процес, како би се познавање тих законитости могло употребити за успешно остваривање циљева и задатака образовања. Да би се обезбедило усвајање образовних садржаја, неопходно је ослањање на законитости наставе и законитости развоја и формирања умних способности ученика. Упознавање тих законитости омогућава разраду ефикаснијих начина наставе, што говори да је дидактика, у ствари, општа теорија наставе. Дидактика проучава велики број значајних теоријских и практичних питања и проблема:
Поред ове функције, дидактика се бави и практичним питањима која су углавном инструментално-техничке природе. Јер, поред питања шта треба да се предаје и научи, дидактика треба да одговори и на питање како се то може постићи. Отуда, овај практични инструментално-технички аспект није ништа мање значајан од теоријског. |
Дидактика > 01. Предмет и задаци дидактике >