10.4. Планирање наставног часа

Планирање наставника за час је основни услов за успешно планирање наставе. Ово припремање обухвата следеће елементе:
  • познавање програма учења из одговарајућег (или одговарајућих) предмета;
  • циљева и задатака;
  • материјала за учење.
Без доброг, темељног познавања наставног програма не може се успешно предвидети организација наставе у погледу обима, дубине и начина обраде појединих наставних јединица и одговарајућа припрема. Без солидног познавања наставног програма није могућа примена одговарајуће корелације и координације градива са најближим, сродним дисциплинама чија реализација може допринети бољем разумевању и продубљивању наставних садржаја. Програм из претходног (претходних) разреда омогућава наставнику да сагледа шта су ученици претходно требало да савладају и да ли су у учењу ови садржаји обрађени успешно и на адекватан начин.

Даљи елеменат успешног припремања за час подразумева упознавање наставника са уџбеником (уџбеницима). Проучавање уџбеника који су намењени ученицима, за наставника има друкчији циљ него када су у питању ученици. Наставник у уџбенику треба да сагледа како је и на који начин одмерен садржај и обим градива из појединих поглавља и тематских целина с обзиром на време (фонд часова), предвиђено за обраду, утврђивање, усвајање, решавање задатака као и у односу на узраст и могућности ученика. Затим, да ли у градиву има нетачности или произвољности у обради и тумачењу; шта би требало дати ученицима као помоћну и допунску литературу у циљу продубљивања наставне материје, подстицања и развијања интересовања за одређену наставну дисциплину, за поједина питања и проблеме, нарочито она суштинског карактера.

Проучавање помоћне литературе (приручника, монографија, стручне и научно-популарне литературе, часописа, других извора информација), треба да помогне и олакша рад наставнику да своја предавања учини богатијим и садржајнијим, привлачнијим и подстицајнијим.

Проучавање методика одговарајућих наставних предмета, као и педагошке, психолошке и дидактичке литературе, омогућава наставнику да своја предавања организује на савремен начин.

Основна структурална јединица планирања може се означити као задатак. Задатак се састоји из неколико елемената који обухватају:
  • садржаје, које треба изложити ученицима;
  • материјале, тј. оно што ученици могу да посматрају и/или манипулишу;
  • активности које ће наставници и ученици обављати током часа (што подразумева и временску поделу наставних садржаја и материјала);
  • циљеве, најчешће за конкретне задатке учења и деловања.
У погледу понашања, циљеви нису исто што и задаци. Циљеви су знамо шири, општијег су карактера али су функционални. Следећи елеменат представљају ученици (њихове способности, потребе, тежње и интересовања) док последњи, шести елеменат, представља социјално-културни контекст наставе, који се односи на разред као целину, његов смисао за колективност, подразумевајући и различита груписања ученика у току наставе. У остваривању предвиђених задатака, наставници не уносе увек све напред поменуте елементе.

Могу се разликовати три фазе планирања часа, односно предавања:
  • припремну,
  • основну, која зависи од типа наставног часа, и
  • завршну, која обухвата понављање, утврђивање и усвајање као и задавање вежби, домаћих задатака и сл.

Конспект је шири, детаљнији и продубљенији план наставног часа и он обухвата следеће елементе:
  • тему наставне јединице,
  • циљеве и задатке,
  • редослед излагања (са поделом на поједине етапе),
  • наставне методе и средства које наставник предвиђа на појединим етапама,
  • евентуална питања наставника и ученика,
  • вежбања и домаће задатке.
При планирању програмираног учења и наставе, наставник може предвидети додатне задатке и материјале за ученике који раде брже и успешније.

Рационална и ефикасна припрема часа захтева да наставник предвиди тип часа (упознавање с новим градивом, понављање, утврђивање, испитивање и сл.), адекватан избор организационих облика, наставних метода и поступака, као и дидактичких средстава. Приликом планирања, наставник има у виду и распоред клупа и столова, уколико предвиђа рад по групама, као и положај школске табле, могућност коришћења пројекција, припремање потребних модела и слика, рад у лабораторији, избор географских и историјских карата, примену фолија и сл.

Приликом прављења конспеката, посебна пажња се обраћа прецизирању и конкретизацији циља часа и васпитно-образовних задатака. Њихово реализовање треба да омогући ученицима да овладају неопходним знањима, умењима и вештинама, подразумевајући овде и развој интелектуалних и других психичких функција, овладавање методама и техникама самосталног рада и учења (самообразовање), оспособљавање за процењивање, сагледавање и суђење неопходних релација и законитости, решавања проблема. Прецизно одређивање задатака и постављање реалних захтева треба јасно да покаже шта, како и колико се жели и може постићи обрадом предвиђене наставне јединице.

Полазећи од конкретног садржаја наставне материје, наставник треба да сагледа два међусобно повезана аспекта: један од њих је "језгро", основа или суштина садржаја, а одређује се на основу захтева који су потребни сваком појединцу, тј., неопходни ниво општег образовања и културе, без обзира на даље животне и професионалне планове. „Језгро" представља основу, базу општеобразовне припреме и не зависи од регионалних услова и индивидуалних могућности ученика. Други аспект (диференциран, променљив) условљен је развојем индивидуалних могућности ученика, узимањем у обзир локалних и регионалних услова, националних посебности, традиције и др.

Треба подржати значај ових захтева јер се на овај начин омогућава ученицима да успешно овладају неопходним информацијама, запоставе небитне и другоразредне чињенице и садржаји а усвоје водеће идеје, основне категорије, оно што представља суштину одређене наставне материје.

Све више се мењају постојећа схватања о знању. Наиме, све се више подвлачи значај економије знања. Наука и техника се развијају таквим темпом да већ у животу једне генерације долази до застаревања општих, стручних и професионалних знања. Због тога се у савременој настави све мање инсистира на екстензивном стицању знања, његовом енциклопедијском карактеру, детаљисању и усвајању низа појединости неважних чињеница, података, догађаја. Штампани материјали, техничка и друга савремена средства све више ће чинити непотребним памћење детаља.

Данас се другачије гледа и на памћење, чија се улога и значај не умањује већ се суштински мења. Уместо меморисања, ангажовањем механичког памћења, у савременој настави све више се захтева логичко памћење - памћење усмерено и повезано са мисаоним процесима. Решења за побољшање степена и утицаја резултата наставе и образовања данас се виде у изграђивању ефикаснијег система интелектуалног васпитања, а посебно у развијању и усавршавању мишљцња. Усвајање знања самог по себи није гаранција за способност да се мисли, још мање да се комуницира, јер савремено друштво и економски живот битно зависе од обеју способности: и да се мисли и да се комуницира. Стога је фундаментални циљ разредних активности стварање ситуација које захтевају интензивну примену мишљења и резоновања, о чему ваља посебно водити рачуна приликом планирања.
Comments