10.5. Контрола извршења плана

Планирање има сврху само уколико суштински утиче на ток предвиђеног рада и ако је повезано са контролом обављених активности.

Може се говорити о сталној контроли, о контроли периодичних планова, коју обавља директор, односно управа школе; квантитативној контроли, којом се проверава у којој су мери и колико ученици успешно усвојили одговарајуће информације, вештине и навике, и колико су оне утицале на развој њихових сазнајних способности, ставова и убеђења; самоконтролу, коју проводе наставници, проверавајући постигнуте резултате учења и упоређујући их са претходним планом. За разлику од облика и врста контроле које обављају школски органи, директор школе или овлашћени просветни органи различитог нивоа, битна и одлучујућа контрола предвиђеног рада припада самим наставницима.

Највећа вредност и значај самоконтроле огледају се у анализи обављеног рада, путем објективног сагледавања пропуста и недостатака, тражењем средстава и могућности за побољшавање облика, поступака, метода и организације.

Поставља се питање: да ли план рада треба да буде строго поштован или се могу дозволити одступања од њега? План се прави због ефикаснијег и рационалнијег наставног рада, његове оптимализације, и представља неку врсту норми за наставнике. Њиме се регулише и усмерава рад наставника током одређеног временског периода и од њега не треба одступати ако за то нема стварних разлога. Међутим, одступања су неопходна, ако се анализом одређене ситуације могу пронаћи могућности целисходнијих, рационалнијих и ефикаснијих решења од оних која су била планом предвиђена.

Бројни истраживачи су проучавали планирање од стране наставника, применом разноврсних инструмената, метода и поступака, имајући у виду различите аспекте процеса планирања.

У највећем броју истраживања утврђено је да се наставници у својим плановима највише баве садржајем наставе. При томе наставници су мање усмерени на структуру самог предмета а више на селекцију садржаја и остваривање постављених циљева и задатака. Приликом планирања, наставници имају у виду информације о својим ученицима, њиховим претходним знањима, могућностима и интересовањима. Међутим, суштинска пажња је усмерена на активности које се одвијају током излагања лекције тј. током наставног процеса. Ове активности се односе на утврђивање потребног времена, секвенционисање, распоред времена неопходног за излагање садржаја и предвиђених средстава и материјала током излагања. У једном броју студија нађено је да је вођење ученика примарни елеменат у планирању, посебно ако се ради о њиховом груписању. Активности наставника и ученика заузимају доминантно место и значај у плановима наставника (Р. Ј. Схавелсон, 1985).
Comments