2.1.2. Процес сазнавања

Процес сазнавања је основа и претпоставка наставног процеса. Циљ сваког сазнања за човека је пракса, и вредност сваког сазнања се процењује према томе колико оно служи човеку, његовој пракси и животу. Човек сазнаје свет и појаве које га окружују не само зато да би их разумео, већ и да би их на неки начин прилагодио себи и својим потребама. Будући да је пракса циљ сазнања, она је истовремено и критеријум истине, мерило тачности сазнања. Човекова сазнања која нису проверена путем праксе не пружају потпуну сигурност у њихову истинитост. Тек када се теоријско сазнање покаже као истинито у пракси и потврди праксом, оно постаје пуновредно саставни део људског сазнања. Овим се круг сазнања затвара.

Полазећи од праксе, људско сазнање се преко живог посматрања и апстрактног мишљења поново враћа пракси. Човек сада примењује ново сазнање и проверава га у његовој истинитости, али не у старом квалитету, већ у богатијем облику и на вишем нивоу. Од овога вишег нивоа почиње нови круг сазнања које ће се успешном праксом завршити на вишем нивоу. Човеково сазнање је на тај начин бескрајно понављање у коме сваки циклус тог кружења подиже сазнање човека на виши ниво, даје му нов квалитет.

Ако се процес сазнања упореди с процесом сазнања у настави, може се запазити да између њих има и сличности и разлика. Оно што је специфично за сазнање у процесу наставе, јесте да сазнавање ученика у настави не мора увек и обавезно да полази од конкретног, појединачног па да иде ка општем дакле, индуктивно. У настави се често иде и обрнутим путем, од онога што је опште, од утврђених закона, ка ономе што је појединачно. На основу општег, закључује се о појединачном. Дакле, у настави се остварују непосредни и посредни прелази таквих путева сазнања као што су индукција и дедукција. У настави се не мора увек почети од „живог посматрања" већ се може полазити и од општег сазнања па на основу тога објашњавати појединачне случајеве. Но без обзира којим се путем иде у процесу наставе, она увек мора да испуни следећи циљ: да у свести ученика оформи јединство конкретног и апстрактног, опажајног и појмовног, чулног и логичког. Ученик треба да буде у стању да општим мислима повезује сликовите представе, као и да из сазнања чињеница издвоји оно што је битно, опште, заједничко и обухвати га у појмовима и општим судовима. Без тога нема правог разумевања и логичког усвајања наставних садржаја.
Comments