2.2. Настава и васпитање мишљења

За разлику од традиционалне школе и наставе, у којима се инсистира на усвајању одређеног обима знања, умења и навика, савремена школа више наглашава компоненте којима се програмира развој и васпитање и задатке помоћу којих се то може успешно остварити.

У новој, савременој школи тежиште је на самосталном стицању знања, што захтева већу иницијативу и самосталан рад ученика. На процес развоја знања мање се гледа са становишта преношења информација и формирања навика и вештина, а више се наглашава процес сазнавања, посебно процес интелектуалног развоја и развоја мишљења. Један од централних задатака постаје васпитање и развој мишљења. Наставни програми треба да буду прилагођени овим потребама.

Према томе, ученике је неопходно поучавати да мисле. Нашем интелекту су неопходни извесни садржаји и не смемо га држати празним. Не можемо избећи да мислимо, као што не можемо избећи да дишемо. Суштинско је питање: да ли и колико организована настава и учење могу да унапреде и убрзају развој мишљења?

Захтев за оптималним развијањем и усавршавањем мишљења подразумева осавремењивање наставних садржаја и другачији прилаз концепцији наставних предмета. Наставни садржаји морају бити одабрани тако да много више, но што је сада случај, подвлаче основна, суштинска питања једне науке. Због тога, већ у почетним разредима обавезне школе, треба омогућити ученицима да се упознају са законитостима и научним знањима како би у њиховој свести могло да отпочне формирање основног појмовно-научног система.

Наставне предмете треба конципирати у складу са начинима излагања самих научних знања. Да би се то постигло, ученици треба да усвоје основне и суштинске појмове који чине теорију дате науке. На тај начин ученик ће моћи да схвати опште принципе тог предмета а путем њих да разуме и појединачне појаве. Дакле, акценат није на запамћивању бројних података и њиховом "магиционирању", на претежно пасивном односу ученика у примању знања, већ на активном и стваралачком односу и, у великој мери, самосталном стицању знања.

Савремени педагози све више указују на неодрживост емпиријске теорије мишљења. У вези с тим јавља се и нови прилаз принципу очигледности који у традиционалном образовању има једнострано, сензуалистичко тумачење. Све више преовлађује гледиште да очигледност схваћена у традиционалном смислу не омогућава развој апстрактног мишљења. Због тога је неопходно да се измени карактер чулних основа у настави. Чулне основе треба да постану модели који ће указивати на суштинске односе у чулно-очигледној форми. Тако схваћени модели и чулна основа сада су средства за форми-рање апстрактних појмова. Савремена концепција наставних садржаја наглашава повећану улогу теоријских знања и у измењеним околностима таква очигледност добија квалитативно другачију функцију, па се и њена улога практично повећава.

Повећавањем захтева да ученици стичу теоријска знања убрзава се процес мишљења. Међутим, ако је разлика између захтева, односно могућности учења и разумевања превише велика, она изазива несклад, што наставника може да доведе у забуну. Наиме, наставник може да верује да је мишљење ученика развијеније но што јесте, па у таквој ситуацији долази до формирања вербалних навика, тј. ученици вербализују оно што заправо не разумеју пошто су захтеви далеко изнад могућности њиховог мишљења. Отуда захтеви који имају за циљ развијање мишљења морају бити нешто изнад нивоа разумевања, али не сувише. Због тога се у процесу образовања стално мора пратити и проучавати степен разумевања ученика, како би се успешно могло ићи даље. Највећа тешкоћа при томе је управо проналажење "мере" између наставе и нивоа разумевања, односно могућности ученика.

Развој способности мишљења је резултат укупног школског програма па све школске предмете треба конципирати и предавати тако да доприносе развоју мишљења. Наставник мора настојати да прикаже све стране једног питања, да ученицима обезбеди време да дискутују, полазећи од различитих па и супротних становишта.

Децу треба научити да мисле, а немогуће је мислити према режиму и захтевима наставника (и ауторитета уопште). Мишљење претпоставља слободно деловање менталних функција, а не принудни интелектуални рад који је сведен на вербално понашање. Менталне структуре детета разликују се од структура одраслих и традиционална педагогија греши када у поучавању деце примењује логичка средства која им не одговарају. Савремена педагогија захтева да деца буду активна; да предузимају лична истраживања, да експериментишу, анализирају, упоређују, расправљају уз довољно подршке, подстицања и иницијативе. Дете учи добро само ако разуме и схвата оно о чему се ради, ако учествује у елаборацији онога што треба да усвоји. У томе је, уосталом, и суштина активних метода и поступака у настави. За васпитача је изазов да планира кораке-препреке које дете треба да савлада како би успешно могло да напредује у одређеној области све док не достигне следећу етапу и доде до следећих диференцираних активности у складу са својим узрасним потребама и могућностима.

Познато је да ученик који мисли је и ученик који поставља питања, дискутује, захтева шира образложења. Неопходно је да наставници то подстичу, подржавају и усмеравају.
Comments