2.3. Настава и процес учења

Већ је речено да наставу чине поучавање и учење, односно активности наставника и ученика. Очигледно је да су ови процеси тесно повезани и међусобно условљени. Настава увек претпоставља учење и у функцији је учења; она и постоји због учења. С друге стране, активност наставника се не може замислити без одговарајућих активности ученика. То значи да се од ученика очекује властито ангажовање и интензиван интелектуални рад, трагање и откривање, стваралачко учење.

Треба нагласити да је учење веома значајна област систематског проучавања педагошке психологије, да су у тој области утврђене законитости у погледу мотивације, усвајања (запамћивања), заборављања итд.

Процес учења се према Дашиелу (А. Дасхиелл, 1949), може сажето приказати у облику дијаграма.


Према овом дијаграму, мотивисани појединац (1) суочава се са одређеном препреком (2) која представља сметњу за постизање његових циљева и задовољавање његових мотива. Да би савладао препреке и уклонио сметње, појединац предузима истраживачке одговоре (3) све дотле док некима од њих не превазиђе препреку, не уклони сметњу ка циљу (4).

Кораци/етапе у учењу

1. Мотивација
2. Циљ
3. Спремност
4. Препрека
5. Одговор
6. Појачавање (оснажење)
7. Генерализација

Да би се у учењу постигло оно што се жели, неопходни су следећи кораци или етапе:
1. Мотивација. Учење се јавља као одговор на унутрашњу или спољњу
мотивацију.
2. Циљ. Мотивисаност сама по себи није довољна. Да би она довела до жељених резултата, мора постојати циљ према коме се појединац оријентише и за који верује да ће бити успешан са 'становишта његових мотива. Према томе, може се рећи да се одређено понашање не формира само од себе, већ је изазвано пре свега потребом, а затим оријентацијом ка неком циљу. На тај начин понашање постаје сврсисходно. Сигурно је да наставници постављају одредене циљеве у оквиру наставе, али то није довољно. Циљеви ће бити реализовани и успешни само ако постану и циљеви самих ученика. Ако наставник у томе не успе ученик ће имати своје циљеве, а заобићи ће оне које је поставио наставник.
3. Спремност. Питање спремности је веома значајно, посебно за оне који састављају наставне програме. Спремност или готовост значи стање када је ученик способан да разуме и прихвати оно што се од њега очекује. То значи да програмски захтеви (програмски садржаји) морају бити тако одмерени да ученик одређеног узраста (тј. у одређеном разреду) буде у стању да разуме и научи оно што је предвидено.
4. Препрека. Имајући на уму све ово што је речено, пред ученицима морају бити постављене и одређене препреке, тј. између мотивисаног појединца и његовог циља треба да постоје тешкоће које ће он морати да савлада. При томе наставни задаци морају бити нешто мало тежи, нешто изнад постојећег стања. Уколико не би било таквих препрека не би се изазвала тензија која је неопходна за ангажовање свих ученикових могућности. У том случају не би било жеље нити напора да се препрека савлада и циљ постигне. Настава у којој се не постављају извесне препреке (тешкоће) не омогућава мобилизацију ученикових снага и стваралачко учење. Настава без препрека је неинтересантна, монотона, често и досадна, и као таква не може да пробуди жељу ученика за интензивним и стваралачким учењем. Постојање препрека тера ученика да се напрегне и да их савлада, што у ствари значи тражење одговарајућег решења, а то заправо и јесте учење. Због тога је задатак наставника (и стручњака који састављају програме) да постави реалне препреке на путу ка постизању циљева, да подстиче њихово остваривање, а ако је неопходно и да води и усмерава ученике ка успешном савладивању препрека и долажењу до циља.
Препреке могу бити различите како по броју и комбинацијама, тако и по форми, зависно од узраста ученика и специфичности научно-наставне дисциплине и наставног садржаја.
5. Одговор. У покушајима да превазиђе сметњу и савлада препреку, ученик предузима различите кораке, покушаје и облике понашања. Одговор на одређену ситуацију (или препреку) ученик може постићи различитим путевима и начинима.
6. Појачавање (оснажење). У тражењу решења и превазилажењу препрека, одговор који је успешан у постизању циља тежи да буде поновљен и у следећим сличним приликама и ситуацијама. Успешан подухват до циља представља појачање за следећу прилику и следеће решавање сличне ситуације. Исто тако, неуспешан одговор ученик примењује све дотле док не пронађе одговарајући, односно док одговор не постигне појачање и успешност.
7. Генерализација. Битан и веома значајан корак у процесу учења представља обједињавање успешног одговора са претходним учењем како би дати одговор постао део нове целине. У овој фази се може говорити и о преношењу (трансферу) претходних успешних одговора и искустава на нове ситуације, и о примени неких облика ) одговора који су раније били успешни.

Интеграција и трансфер у учењу означавају фазу у којој се показује да је ученик успешно прешао пут у савладивању препрека и у стицању нових знања.

Дешава се, међутим, да резултат буде тачан, што ипак не гарантује да је и процес до њега био исправан. Оно на чему треба да инсистирају школа и наставници, више се односи на процес него на сам резултат. Ученике треба оспособити да траже и налазе властите путеве до одговора, а не само да науче сам одговор. Инсистирање на процесу тражења одговора доприноси развоју интелектуалних способности и стваралачких потенцијала ученика, док учење самог одговора, макар он био и тачан, од ученика захтева само добро памћење. Из овога се не сме закључити да су процес и резултат одвојени и независни један од другог. Школа мора бити усмерена на обоје.
Comments