3.1.1. Традиционалне теорије

Међу данас већ класичним теоријама, највећи одјек су имале следеће:
  • дидактички формализам,
  • дидактички материјализам (енциклопедизам) и
  • дидактички утилитаризам.

Дидатктички формализам

Крајем 18. и средином 19. века широко је била распрострањена теорија формалног образовања. Представници ове теорије сматрали су да је главни задатак школе да развија сазнајне способности и форме мишљења. Према томе, није неопходно инсистирати на обиму знања јер ученици и онако не могу да усвоје све оно што ће им бити потребно у животу. Не може се знати ни како ће се живот младих обликовати у будућности. Ваља такође имати на уму да се знања брзо увећавају, затим застаревају и најзад долази до одбацивања. Оно што данас изгледа као непобитна истина, сутра може бити оповргнуто новим открићима. Због тога представници ове теорије сматрају да ученицима треба давати наставни материјал и садржаје који ће развијати и вежбати њихове умне способности. Нису битна сама знања и њихов опсег, већ утицај који знања имају на развијање и повећање способности ума. Улога наставника углавном се своди на увежбавање ученика, на неку врсту тренирања путем специјалних вежбања, и била је усмерена ка развијању мисаоних способности. Сматрало се да највећи утицај на развој интелектуалних способности имају: граматика, реторика, логика, математика и класични језици (латински и грчки). Претпостављало се да ако се развијају способности мишљења, ученици ће бити у стању да самостално и лако дођу до знања која ће им касније бити потребна у животу и свакодневној практичној делатности.

Дидактички материјализам

У епохи развоја капитализма све више су се постављали захтеви у погледу давања потребних, практичних и корисних знања. Почиње да се утире пут и све више да се развија теорија материјалног образовања. Као основни критеријум при избору наставне материје наглашава се усвајање одређених знања, њиховог обима и степена њихове корисности и применљивости у животу. Инсистира се на проширивању обима знања. Сматрало се да не постоји потреба за издвајањем посебног задатка који би се односио на развој способности јер се при усвајању знања, без неког посебног напора, развијају и интелектуалне способности. Доследно прихваћено овакво схватање може да има и неповољан утицај на развој интелектуалних способности, поготову оних које се односе на развој теоријског мишљења.

Дидактички утилитаризам

Трећа теорија, дидактички утилитаризам, наглашава формирање практичних вештина, као и припремање за живот и будући професионалан рад.


Поменуте теорије се сматрају једностраним: њихов основни недостатак је једнострано схватање концепције општег образовања. Оне су се ограничавале, у једном случају на развој сазнајних способности и интересовања (теорија формалног образовања), у другом на широки фонд знања, његово "магационирање" и оптерећивање памћења ученика (теорија материјалног образовања), а у трећем случају на формирање способности за делатност и на практицизам. Свака од поменутих теорија је занемаривала, осим онога што је за њу типично и на чему је инсистирала, остале аспекте образовања.

Теорија формалног образовања је одвајала садржај образовања од развоја интелектуалних способности. Игнорисала је знања која су потребна за живот и којим се ученици могу практично служити. Уместо давања корисних и животу потребних знања, умни рад се ограничавао на усвајање апстрактних садржаја, па је на тај начин школа била одвојена од животних токова, а ученици усмеравани да мисле по унапред датим схемама. У суштини, теорија формалног образовања је водила негирању образовања. Друга теорија, теорија материјалног образовања, стављала је акценат на садржину образовања, процењујући га претежно са становишта корисности. Представници ове теорије пренебрегавали су чињеницу да у многим наставним дисциплинама, или наставним подручјима, знања не могу бити увек непосредно коришћена у пракси, али могу значајно утицати на општи интелектуални развој и усавршавање појединих способности ученика. Тежећи проширивању обима знања, није се водило рачуна да то доводи до великог оптерећења ученика, до вербализма и одвајања од живота.

И када признамо делимичне истине које су садржане у поменутим теоријама и остаје да констатујемо да се ради о два једнострана схватања о образовању.

Теорије формалног и материјалног образовања су покренуле једно од суштинских питања теорије образовања: чиме се треба руководити при одабирању садржаја општег образовања: давањем неопходних знања или развијањем интелектуалних функција и способности ученика, и какав треба да буде њихов однос?

У савременој дидактици се сматра да у општем образовању подједнак значај има како систематско развијање интелектуалних способности, тако и стицање теоријских и практичних знања. Због тога је задатак свих наставних предмета и свих образовних садржаја, а не само оних за које се сматрало или, пак, сматра да имају посебан значај, да учествују у развијању интелектуалних способности и интелектуалном васпитању уопште. Постоји однос условљености између знања и способности. Знања утичу на способности, а способности је тешко одвојити од садржаја на којима се развијају. С друге, пак, стране, усвајање знања није могуће без одређеног нивоа интелектуалних способности које се развијају у активном интелектуалном раду. Дакле, развијање интелектуалних способности остварује се на одабраним знањима (садржајима) али и на основу свесног, систематског и активног усвајања тих знања. Као што је познато, овај процес не тече сам по себи и стихијно. Школа мора организовано и систематски радити на развијању способности ученика. Она је дужна да обезбеди основне претпоставке за интелектуални развој и васпитање, систем програма и наставних садржаја који могу омогућити што потпуније интелектуалне процесе; широк и интензиван степен стваралачког и активног рада; јединство теорије и праксе, мишљења и активности. Поред знања погодних за развој мишљења, ученицима треба давати и знања која ће им бити потребна и корисна у животу. Треба их припремати и оспособити да самостално стичу знања и да знају да се тим знањима користе и да их примењују.
Comments