Наставни програм је за сваког наставника обавезан документ који се састоји из:

• уводних напомена о циљевима и дидактичко-васпитним задацима датог предмета;
• садржаја,
• њиховог редоследа,
• система и обима знања и навика којима ученици треба да овладају током сваке школске године.

Програм указује и на путеве и начине реализовања наставних садржаја, у њему се дају основна методичка упутства намењена наставницима (сугестије за организовање лабораторијских и практичних вежбања и огледа, извођења излета и екскурзија), препоруке за ванредне облике рада, као и списак обавезне и допунске литературе.

У програмским захтевима се указује и на посебан значај, сложеност и тешкоће око усвајања појединих програмских садржаја (проблема, тема, наставних јединица) од стране ученика. Програмима се не решавају само образовни већ и васпитни задаци.

Претпоставке за успешно остваривање наставних програма су следеће:
Израда наставних програма је веома стручан и сложен посао. У њиховом конципирању треба да учествују стручњаци различитих струка и профила (педагози, психолози, методичари, научници, практичари).

Програм једног предмета треба да буде сачињен тако да јасно показује своју логичку структуру и повезаност. Уколико се више поседује смисао за структуру једног предмета, утолико више расте способност да се без тешкоћа изврши дуг и сложен пут продубљивања.

При састављању наставних програма одређено место мора наћи и повезаност међу предметима, нарочито међу сродним предметима или граничним појмовима и проблемима (корелација). Корелација означава садржаје у којима су два или више предмета међусобно повезани, тако да се обезбеди њихово, логичко обједињавање али без рушења граница које постоје међу предметима.

При избору и распореду градива узраст ученика и њихове психофизичке могућности један су од битних захтева, нарочито с обзиром на њихов интелектуални развој и развој мишљења.

Дидактички захтеви се односе и на систем наставних садржаја. Стечена знања треба да представљају хомоген и изнутра повезан систем. Због тога је захтев систематичности од посебног значаја за систем садржаја који се у програмима прихвата. У вези с тим, у дидактици се издвајају три основна система програмских садржаја:

• линеарни,
• концентрични и
• спирални систем.

При линеарном распореду ученик само једанпут учи дати садржај градива које је распоређено према логичком низу. У линеарном распореду нова наставна материја је наставак претходне. Услов да се разуме ново градиво јесте познавање претходног. Овај распоред се примењује у малом броју предмета, на пример, у програму математике. Предност овог распореда је уклањање непотребног понављања, економисање временом и отклањање могућности преоптерећивања ученика. Тешкоће за његову примену су психолошке природе: за сложеније и теже градиво није довољна његова једнократна обрада.

Према концентричном распореду исти садржаји се обрађују два или више пута па он подсећа на ширење по концентричним круговима са све већим радијусом. Концентрични распоред није просто понављање, већ понављање на проширеној основи, с дубљим упознавањем суштине процеса и потпунијим сагледавањем узрока и последица. Овакав принцип распоређивања садржаја оправдан је у случајевима када одређени појмови, закони, теорије и сл. не могу бити у потпуности схваћени због узраста ученика и нивоа претходног знања.

Распоред садржаја у виду спирале (спирални) довела је до одбацивања како линеарног начина распоређивања, тако и концентричног. Спирални распоред је облик који се налази између линеарног и концентричног распореда. У спиралном распореду имамо такође враћање на исто градиво али увек на вишем нивоу логичких и методолошких операција.