4.2. Принцип прилагођености наставе узрасту ученика

Овај принцип се схвата као захтев да садржина и обим градива, његова тежина и начин усвајања, одговарају психолошким и физичким својствима и способностима, узрасту и интересовањима ученика. Другим речима, да би наставно градиво било доступно, његов обим и квалитет морају бити прилагођени развојним особеностима и могућностима ученика. Осим узраста, обима градива, његове сложености и претходног знања, велики утицај на прилагођеност наставе узрасту ученика имају и: брижљиви избор наставних садржаја, систем њиховог изучавања, рационалне методе наставе, учења и рада наставника и ученика, личност наставника и његова стручна и педагошка оспособљеност, уважавање осталих наставних принципа и др.

Услови сазнавања и напредовања су у садашњим условима знатно шири и већи, што омогућава динамичнији и разноврснији рад у настави и ван ње. Но, и поред тога, морају се узимати у обзир индивидуалне разлике у погледу интелектуалних могућности, мотивације за сазнавање и учење, радних способности, здравствени услови, темпо напредовања и други.

Ученици у свом раду најчешће не достижу максимум за који су способни. Због тога је задатак наставе да ученике учини активним, захтевајући максималне напоре за њихово даље учење и развој. Наставу треба поставити на степен тешкоћа које би се налазиле у „зони најближем развоју" могућности појединца, како би се настава довела до максимално могућег степена тешкоћа, водећи рачуна о њиховој стварној мери. Ради се о томе да ученици превазиђу одређене тешкоће. Дакле, мора се инсистирати на настави која развија, настави која се јавља као активни чинилац, активна форма и покретачка снага у подстицању и остваривању што потпунијег развоја ученика. Све то омогућава да ученици заиста постану субјекти наставног процеса.

Остваривање овог захтева је повезано са адекватним избором и применом наставних метода и поступака. Вредност неке методе састоји се од примене начина и средстава које највише одговарају могућностима ученика и нивоу њиховог развоја.

Класична дидактика је установила низ поставки којима се ближе одређује и објашњава принцип прилагођености наставе. Ове поставке називају се дидактичким правилима или правилима наставе. Ова елементарна правила налажу да се у настави иде од:
1. лакшег ка тежем;
2. познатог ка непознатом;
3. простог ка сложеном;
4. ближег ка даљем.
Њима се, у ствари, одређује степен тешкоћа у настави па се принцип прилагођености наставе назива и принцип градације тешкоћа у настави.

1 - Правило од лакшег ка тежем претпоставља одређивање задатака са степеном тешкоћа које се постепено повећавају.

У савременој дидактици пут од „лаког ка тежем" схвата се као организација наставе с повећаним нивоом тешкоћа. Овај захтев подразумева оријентацију ка вишој граници могућности ученика у датом тренутку, а с циљем њеног сталног повећавања, што би омогућило прелазак на виши ниво развоја и сазнања.

2 - Правило од познатог ка непознатом значи да у настави треба ићи од оног што је ученицима познато, од знања којима су већ овладали, ка оном што је за њих ново и непознато. Зато наставници, пре него што приступе обради нове теме, треба брижљиво да се упознају са нивоом знања и искуствима својих ученика. Због празнина у знању, рад на обради нове теме може бити веома отежан, а у неким случајевима и практично немогућ.

3 - Правило од простог ка сложеном у настави значи да треба ићи од онога што је за ученике једноставније па постепено прелазити на учење сложенијег материјала. Једноставним се сматра обично оно што ученици могу да схвате без неког нарочитог напрезања.

4 - Правило од ближег ка даљем односи се на постепено ширење сазнајног видокруга ученика у процесу наставе. Појам „блиско" треба схватити у сазнајном смислу. За дете је блиско оно што му је ближе по својој природи, што оно може лакше да представи и схвати. Савремени друштвени односи су, на пример, детету временски блиски, али су му сложени и неразумљиви, па учење историје у школи почиње од почетка људског друштва и цивилизације, зато што је живот праисторијског човека једноставнији и ближи схватању детета.

Ово правило је углавном практичног карактера и његова примена је значајнија код ученика најмлађих, почетних разреда, док се у старијим разредима његова улога и значај знатно смањују.

Иако су поменута правила општеприхваћена, принцип доступности у савременој настави мора се допунити још једним веома значајним правилом. То правило се односи на уважавање разлика у темпу рада ученика и обима претходно стечених знања. Сви ученици не раде и не уче истим темпом и ако се то од њих захтева онда у таквим условима нарочито трпе две крајње групе ученика: слаби и даровити. Док је слабима потребан дужи темпо рада, даровитима је потребно далеко краће време, па самим тим не постоји исти темпо који би одговарао свим ученицима.
Comments