4.4. Принцип повезаности теорије и праксе

Повезаност теорије и праксе није само општи захтев кога се треба придржавати у свакодневном раду већ је и основа, претпоставка потпунијег и целовитијег рада.

У конципирању наставних планова и програма често се запажају слабости које показују неразумевање управо поменутог захтева. Једанпут се претерано наглашава значај теорије, а другом приликом значај праксе. Очигледно је тешко наћи меру и равнотежу између једног и другог. Ученицима су неопходна теоријска знања као услов и претпоставка целовитијег разумевања природе и друштва. Теоријска знања омогућавају брже прилагођавање променама како у области материјалне сфере, тако и у области друштвених односа. Међутим, у стицању знања ови захтеви чине само један део онога што ученици треба да науче и усвоје. Други део јесте примена, већа или мања, теоријских знања у свакодневном животу и раду, употреба бројних знања у решавању различитих питања и проблема (лабораторијски и практичан рад, различити задаци практичног и производног садржаја, примена теорема у математици и физици и сл.). На тај начин пракса је извор или почетак сазнања, она је реализација знања али такође и критеријум истине за сваку теорију или област. Пракса служи ученицима да продубљеније схвате теорију, као и да могу применити и проверити истинитост усвојених знања.

Већ на почетном, елементарном нивоу наставе постоје значајне могућности за реализацију овог важног принципа. Пружањем могућности ученицима и поучавањем у неким елементарним знањима, вештинама и спретностима, долази до увођења ученика, најпре у боље разумевање појава, а затим у њихово потпуније тумачење. У том смислу и школа треба да предузима мере да повезивање теорије и праксе буде систематско, редовно и организовано. Прави смисао кабинета, радионица, лабораторија, различитих полигона, практичних занимања, екскурзија, кружока, научних група, слободних активности и др, управо се састоји у томе да се на организован начин, користећи различите облике и могућности, повезују научена (теоријска) знања с њиховом непосреднијом реализацијом и применом.

Велики и одговоран задатак школе управо се састоји у томе да ученици схвате значај знања која стичу и њихову повезаност, да умеју да постављају питања и траже решења, да самостално утврђују зависност и узајамну условљеност различитих појава, да улазе у њихову суштину, једном речју да научена знања буду у функцији различитих проблема и животних потреба. На тај начин, принцип повезаности теорије и праксе у раду с ученицима представља и пут развоја њихових способности, стваралачког мишљења, као и односа према сазнавању.

Велике могућности око повезивања теорије и праксе постоје нарочито у средњем образовању где је концепција теоријских и практичних знања дошла до потпунијег изражаја.

Comments