4.7. Принцип трајности усвајања знања, вештина и навика

Принцип трајности се односи на чврсто и трајно усвајање знања у процесу наставе.

Учење је и премиса и резултат развоја, пошто усвајање система знања доводи до одређених психичких активности и интензивног развоја, а одређени нивои овог развоја оспособљавају ученике за даље усвајање све већих и сложенијих знања.

У савременој настави долази све више до изражаја логичко памћење - памћење осмишљено, усмерено и повезано са мисаоним процесима. Уместо огромног броја чињеница које ученици тешко усвајају, и уместо пасивног усвајања и "магационирања" знања, неопходно је дати најважније садржаје, суштинске чињенице и податке у таквој мери и таквим методама да чврсто и трајно буду усвојени.

Посебно је важно усвајање таквих садржаја који су услов за стицање и успешно савлађивање наредних делова истог или сродних наставних предмета.

Ученици морају знати како да употребе, да примене оно што су научили и како то могу саопштити. У савременом образовању мање се инсистира на специфичним количинама знања а више на развијању универзално применљивих интелектуалних способности као инструмената за даље стицање знања и расуђивање о њима.

Трајност знања зависи од организовања и усмеравања читавог наставног процеса, поготову од осмишљености, квалитета и ефикасности усвојених знања. Трајност се показује не само у способности примене на одређене случајеве и ситуације, већ и у преношењу познатих активности на нове и друге ситуације. Основни захтев за трајно усвајање знања је да се код ученика оформе јасне представе, свесно усвоје одговарајући појмови, правила и закони.

Ма колико инсистирали на принципу трајности, морамо имати у виду следеће чињенице. Најбоље и најдуже се памти оно градиво, они садржаји који представљају суштину, оно што је основно, битно и главно. Затим, познато је да заборављање наступа одмах после излагања, па зато понављање треба у почетку да буде интензивније него у каснијем периоду. Пре свега наставу треба организовати тако да ученици разумеју оно што уче. Понављање претходно обрађеног градива може се започети тек када се утврди да су ученици то градиво схватили. Затим, треба инсистирати на ономе што је у наставним садржајима битно и што је најважније. Упознавање ученика с новим садржајима треба организовати тако да ученици у том процесу могу што активније учествовати, а број и учесталост вежбања прилагодити индивидуалним могућностима и темпу ученика. Да би се смањило или одложило заборављање, неопходно је организовати интензивно понављање непосредно после излагања градива, када је природни процес заборављања највећи. Поред овога, треба имати у виду и неке опште услове који се не односе на процес заборављања али су значајни за само запамћивање. Ученике би требало заинтересовати за оно што уче како би се код њих развила свест о значају онога што уче јер то доприноси бољем и трајнијем памћењу. Бољем и трајнијем памћењу доприноси и редовно проверавање и контрола наученог. Систематска контрола резултата наставе повезана са образложеном оценом ученичког рада повољно утиче на трајност знања које ученици стичу било у школи или у ваншколском раду и учењу.

Comments