5.1. Појам и аспекти наставних метода

Метода значи начин истраживања, начин излагања.
Метода подразумева примену четири врсте операција:

1. рационални принцип (облици закључивања);
2. начине како се гледа на податке (тачке гледања);
3. начин прилажења задатку (методе у ужем смислу) и
4. поступак, односно специфичан начин испитивања и истраживања.

Свака метода указује на одређене начине деловања, а сваки начин деловања се не може увек сматрати методом. Метода се разликује од начина и тиме што она подразумева и обухвата унапред смишљен поступак ради његове примене у низу сличних случајева.

Наставне методе подразумевају начин управљања радом ученика у процесу наставе, који омогућава стицање знања и вештина и њихову примену у пракси а исто тако доприноси развијању њихових сазнајних способности и интересовања, формирање погледа на свет и припремање за живот.

То значи да наставне методе морају бити такве да не зависе од једног наставника и његовог талента, већ да сви добро припремљени наставници могу успешно да их примењују и да њима постигну одговарајуће резултате у учењу својих ученика. Један од битних проблема рада наставника је да одабере и примени адекватне поступке који ће подстицати одређене процесе сазнавања и учења.

Наставни принципи усмеравају дидактичку активност ученика и наставника
и одговарају на питање због чега ученике треба поучавати на један или на други начин, а наставне методе говоре о начинима остваривања планираних циљева и задатака образовања, указујући како то радити у оквирима разних наставних предмета и нивоа и облика дидактичког рада.

Када се говори о наставним методама морају се имати у виду одређени аспекти који су значајни за њихово конституисање и њихову примену:
  • циљевима и задацима васпитања и образовања,
  • односу између метода научног сазнања и наставних метода,
  • психолошким особеностима ученика и законитостима учења,
  • специфичностима предмета и њихових садржаја.
Наставне методе зависе од циљева и задатака васпитања и образовања и мењале су се заједно са променама друштвених и историјских услова. Пре појаве школе као друштвене институције, доминирале су методе засноване на опонашању, подражавању и поучавању. Појавом организоване школе појављују се вербалне (говорне) методе и оне су преовладавале у различитим видовима, поготову у средњем веку. Реч, најпре изговарана, потом писана и на крају штампана, постала је главни носилац информација. а учење из књига један од најважнијих путева образовања. Даљим развојем друштва, појавом и развојем машинске производње и све већим порастом производних снага, напредни педагози 17-19. века постављали су питања о очигледности, излетима, практичним радовима и вежбањима па чак и извесном истраживачком раду ученика. Појављују се нове методе очигледне и радне наставе, радионичколабораторијске и друге. На прелазу из 19. у 20 век, под утицајем напредних теорија о "учењу путем деловања", постављени су израженији захтеви за методама организовања практичног рада и учења.

Међутим показало се онда као и сада, да у настави не постоји једна метода која би била довољна и која би могла да испуни сва очекивања и захтеве које поставља друштво на одређеној етапи свог развоја.

Наставне методе зависе и од посебних својстава и специфичности појединих наставних предмета и њихових садржаја ("грађе"), чије се излагање повезује с одређеним захтевима. Начин рада наставника историје и књижевности, у којима се знатно више користе књиге, различите слике, документи и сл. разликује се, на пример, од рада на часовима физике, хемије и биологије, у којима се тражи непосредније упознавање с предметима, појавама и процесима или, пак, у математици, техничком образовању и др., у којима треба обезбедити велики обим вештина и навика, вежбања и практична занимања. Сваки наставни предмет, у извесном смислу и на посебан начин, одражава методе истраживања које су специфичне за поједине научне дисциплине и подрачја знања.
Comments