5.2.1. Методе засноване на посматрању

Методе засноване на посматрању састоје се у пружању знања, навика и вештина путем чулног опажања.

Посматрање значи облик активног чулног сазнавања које има за циљ упознавање предмета и појава, прикупљање чињеница и других елемената неопходних за разумевање, за формирање основних представа и појмова о предметима и појавама које нас окружују. Опажање изазива и подстиче различите мисаоне процесе па је на тај начин повезано са мишљењем.

Како посматрање представља активно чулно опажање, оно се често примењује у настави. Будући да у посматрању и опажању учествују чула (вид, слух, додир, мирис, укус), код ученика се стварају различите представе, што омогућава активно и свесно усвајање знања.

Посматрање има велику улогу и значај у настави. Примењује се у свим фазама наставног рада: у излагању новог градива, понављању и утврђивању, за време различитих експеримената, у процесу друштвено-корисног и производног рада, на екскурзијама, при изради домаћих задатака итд. Посебан значај посматрање има у природно-научним дисциплинама где представља и основу и пут у сазнавању, у доношењу закључака, уопштавању и проверавању. Посматрање се организује у настави и изван ње под руководством наставника и самостално, зависно од циља и задатака сазнавања и учења.

Да би посматрање у настави испунило очекивања важан је избор предмета и појава који ће бити посматрани, тј. шта ће се посматрати. Затим је важно упутити ученике како ће посматрати. Такође је важно да ученици знају шта је циљ посматрања, било да се посматрање одвија под руководством наставника или самостално, у одељењу или изван њега. Наставник треба са ученицима да разради план посматрања, да их упути у технику опажања и посматрања. То подразумева примену и неких других елемената, као што су: различита бележења, уношење разних података, прављења скица и цртежа, издвајање суштинских података и сл. Посматрање и бележење намећу и потребу поучавања ученика о обради и разради добијених података, као и формулисање резултата и закључака. Свако посматрање треба да се заврши одређеним закључцима, односно резултатима у чијем формулисању треба да учествују и ученици, било самостално, било са вршњацима са којима раде у групи или заједно са наставником. Тек када ученици буду у стању да направе кратак завршни извештај (усмени или писмени) онога што су посматрали и пратили, тек тада се може сматрати да је посматрање изведено до краја и да је испунило свој циљ и задатке.

ПОКАЗИВАЊЕ (демонстрација)

Показивање као наставна метода подразумева сложену активност наставника, која се састоји у излагању различитих природних (реалних) предмета, њихових слика или модела, приказивању одређених појава, догађаја или процеса и објашњавању њихових битних својстава. Наставник је дужан да на одговарајући начин подстакне мисаоне активности ученика како би упоређивали оно што им се приказује и објашњава, вршили одговарајуће трансформације и сл. Према томе, основни елеменат мишљења није оно што се приказује ученицима већ схема активности при чијем извођењу субјекат има значајну и активну улогу.

Највећу дидактичку вредност има показивање реалних предмета, природних објеката, појава и процеса који се дешавају у природним, реалним и животним условима. Уколико је такво приказивање тешко или немогуће остварити, онда природне експонате треба демонстрирати у вештачкој средини (зоолошком врту, на пример) или их, пак, заменити одговарајућим наставним средствима. Сва наставна средства се могу поделити у две велике групе: тродимензионалне и дводимензионалне. У прву групу спадају различити модели, апарати, рељефне карте, макете, диораме и др., а у другу: слике, фотографије, дијафилмови, дијапозитиви, цртежи, графикони, схеме, табеле, мапе, звучне слике (магнетофонске траке) и сл.

Модели имају значајну улогу у настави разних предмета. Служе за тродимензионално приказивање предмета и објеката у величини која је најпогоднија за посматрање. Њима се могу приказивати скривене унутрашњости предмета, структуре геометријских тела, принцип рада мотора с унутрашњим сагоревањем и сл., у условима који су веома слични аутентичним. Због бољег уочавања могуће је изоставити споредне и небитне делове и елементе, а истаћи оно што је суштинско. Велику примену и дидактичку вредност имају и дводимензионална средства: слике, цртежи, фотографије, графикони и др. Ова средства се могу поделити на статична и динамична, а у оквиру ових могу се вршити даље поделе на црно-бела и у колору.

У пракси школског и наставног рада све већу примену има филм као динамично, визуелно или аудиовизуелно средство које обезбеђује специјалне услове у васпитно-образовном раду, а ученицима дочарава стварност живота и рада у разноврсним манифестацијама и различитим временским раздобљима. Омогућава стварање потребног контакта са стварношћу, приказивање слике предмета или бића у животној или одговарајућој средини, у акцији, дочаравајући тако стварност. Својствена му је пластичност предметне очигледности. Изазива интересовање, омогућава непосредно доживљавање и мотивише гледаоце стварајући посебне васпитно-образовне ситуације. Техничким средствима и различитим поступцима на филму се омогућава понављање, убрзавање и успоравање, смањивање и увећавање, сажимање и развлачење, приказивање статичног и динамичног, разлагање појава на саставне делове и њихово спајање (анализа и синтеза).

Проширује се и примена телевизије у образовању и настави, као и средства која поседују квалитете филма и радија: обједињава слику и реч. Могућности телевизије су много шире јер се она користи и свим другим средствима: обичним и дијасликама, филмовима, цртежима, грамофонским плочама, магнетофонским тракама, непосредним приказивањем природе и људи и многим другим могућностима. На тај начин телевизија постаје универзално аудиовизуелно средство: синтетичко (функционално сједињава аудитивне и визуелне елементе), динамичко (приказује податке о објективној стварности и у динамичким релацијама) и комбинативно (повезује раније позната средства у новим комбинацијама). Најважније дидактичке функције телевизије су у томе што она: приближава стварност која није доступна у процесу учења, буди интересовање према предмету сазнања, развија способност опажања, активност, машту и мишљење.

Свакако да различита наставна средства захтевају примену посебних поступака и начина приказивања. Међутим, постоје и нека општа правила:

1. посматрање треба организовати на такав начин да сви ученици могу детаљно да разгледају приказани предмет;
2. приказивање треба да омогући опажање предмета по могућности свим чулима, а не само видом;
3. приказивање треба да буде на такав начин организовано, а питања за време посматрања тако формулисана да најбитније особине и елементи предмета оставе најјачи утисак;
4. посматрање треба да омогући ученицима упознавање са стварима и појавама у њиховом развоју и деловању.

Методе засноване на посматрању очигледно показују да имају неке значајне позитивне стране, као и неке недовољности и ограничености. Предности метода заснованих на посматрању су у следећем:

1.Савремена настава је тесно повезана са животом, па је због тога примена метода посматрања значајно проширена. У данашње време није могуће успешно изводити наставу без разноврсних посматрања појава у природи и друштву, у области рада и у свим драгим доменима.
2.У посматрању учествују сва чула и одвијају се различити сензорни процеси, што је значајно за сва подручја делатности и разна занимања и специјалности. Будући да се путем чула одражавају разноврсна својства предмета, појава и процеса, то помаже појединцима да се на прави начин усмере ка одговарајућим активностима, односно специјалностима.
3.Методом посматрања ученици стичу знања на једноставан и занимљив начин. Адекватном применом код ученика се развија ова способност, што је веома значајно за њихово даље учење и сазнавање. Посматрање на тај начин постаје основа, почетак, може се чак рећи и стил целокупног каснијег учења.
4. Метода посматрања обезбеђује неопходну основу чулног знања (сазнања) без које не би била могућа ни друга знања, нарочито апстрактна. Посматрање је средство за стварање, формирање апстрактних појмова и за њихову каснију примену у пракси.

Ограниченост и недовољност ове методе углавном се односи на чињеницу да само посматрање, иако неопходно, није довољно за укупне активности и рад ученика. Пре свега, уз посматрање је потребно излагање, објашњавање, тумачење, различите активности у вези с посматраним предметима, појавама и процесима. Па чак и онда када је посматрање праћено или комбиновано с објашњењем, ни тада оно само није довољно за стицање бројних и разноврсних знања, спретности и вештина. Из тога произлази да методе засноване на посматрању треба да буду комбиноване с другим методама и поступцима што ће обезбедити и друге врсте знања (практичних, техничких и.др.).

Comments