5.2.2.1. Монолошка метода

Облик вербалног излагања у коме наставник сам излаже наставно градиво ученицима назива се монолошком методом. Ову методу, која је позната и као метода усменог излагања и стицања знања, карактерише изражена активност наставника и пасиван положај ученика. Било би, међутим, погрешно да се овај процес поједностави. Само споља посматрано може изгледати да су ученици неактивни, да они само слушају (наставник „нуди", а ученици „примају"). На основу тога, неки закључују да је ова активност репродуктивног карактера што је, свакако, погрешно. Ученици ће прихватити излагање наставника само у случају "ако он успе да подстакне и усмери њихову самоделатност ка остваривању жељених наставних циљева и задатака.

На овај начин градиво се може изложити систематично, прегледно, логички повезано и за релативно кратко време. Њихов значај је у васпитном утицају наставникове речи, што посебно долази до изражаја у буђењу емоција ученика и утицања на њихов правилан говор, начин изражавања, обогаћивање лексике и сл.

Разликујемо следеће видове монолошке методе:

а) описивање,
б) причање (приповедање) и
ц) предавање.

А) ОПИСИВАЊЕ

Описивање је најједноставнији начин да се ученици усмено упознају са својствима живих бића, објектима и појавама из најразличитијих подручја стварности. Усмерено је ка спољном свету и појавама које нас окружују, а веома често је повезано с показивањем. Најчешће се користи за упознавање предмета и појава у њиховој мање или више статичној форми, у њиховој завршној фази, завршном облику, тј. када више није у питању радња или процес. При посматрању пажња се обраћа на спољно упознавање, без дубљег улажења и објашњавања унутрашњих својстава и процеса. Подразумева тачно описивање предмета и појава како би се о њима стекла права и реална слика. За наставнике и ученике то је прилика која им омогућава објективно, тачно и брижљиво посматрање и утврђивање стања, без субјективних оцена. Такав начин рада вежба наставнике, а васпитава ученике да посматрају и егзактно утврђују чињенице и стања.

Описивање се у настави примењује у два вида као
  • сликовито и као
  • аналитичко описивање.
При сликовитом описивању неопходно је придржавање просторног принципа: описивање делова предмета, живих бића, карактеристичних појава према одређеном редоследу и настојања да се пружи што целовитија слика (на пример, описивање оруђа и оружја, историјских споменика, особености флоре и фауне, климе и сл.).

Аналитичко описивање је засновано на логичком принципу: најпре се излажу општа својства па се прелази на појединости са разних становишта тако да се овај облик описивања често приближава објашњењу (на пример, описивање парне машине и делова који омогућавају њено функционисање). Код овог облика није довољно само описивање већ и одговарајућа објашњења, указивања на логичку повезаност и законитости, помагање у погледу разумевања. С обзиром на то да објашњење захтева доследно описивање предмета или појава, то се оно најчешће комбинује с методом посматрања, разговора, опитима, графичким представљањима, демонстрацијама.

B) ПРИЧАЊЕ

Причање је излагање у облику описивања речима, приповедања, које се примењује у процесу наставе када ученике треба упознати са конкретним чињеницама, појавама, догађајима или процесима. Успешно се примењује посебно у оним случајевима када ученици треба нешто да науче о природним или друштвеним појавама као токовима конкретних радњи. У овом случају се ток догађаја везаних за централни проблем обликује као радња (на пример, битка на Неретви, живот и рад великих научника везан за најзначајније проналаске и открића и сл.). Са сазнајног становишта, причање представља адекватан поступак за усвајање чињеница. Због могућности да се проблем упозна развојем, испољавајући се као хронолошки ток догађаја, овај вид наставе одликује се великим степеном конкретности.

Код овог начина доминира емоционална компонента излагања, у њему се више ослања на емоције него на интелект. За разлику од описивања које се примењује на свим узрасним нивоима, причање се претежно примењује у елементарној настави, у млађим разредима основне школе за упознавање конкретних догадаја. Оно одговара и карактеру мишљења ученика овог узраста. Применом овог вида наставе ствара се добра психолошка подлога и подстиче се интерес за учењем, зато што је конкретно мишљење деце, спојено са јаком емоционалном и вољном основом њиховог психичког живота, веома подложно утицају живе речи којом се наставници обилато користе у свом раду.

Оно се може успешно примењивати и на старијим узрастима, уколико наставник успешно мотивише ученике оживљавајући причање властитим искуством или доживљајем, догађајима из свакодневног живота, написима из дневних листова и др. (Успешно се може примењивати скоро у свим наставним дисциплинама, а посебно у настави литературе и књижевности, историје, географије, биологије). На овај начин се причање допуњава другим наставним методама и поступцима: показивањем, објашњењима, дискусијом, читањем и сл.

Речи и термини којима ће наставник служи током причања такође треба да буду добро познати ученицима, а ако то није случај треба их током излагања обавезно објаснити. Треба рачунати и на то да ученици не могу дуго пажљиво да слушају због чега причање мора бити јасно, сажето и пластично. Тиме се постижу два циља: да ученици пажљиво саслушају причање и да се у најмлађим разредима науче како треба правилно и сажето изложити своје мисли.

C) ПРЕДАВАЊЕ

Од свих метода заснованих на излагању, предавање представља најсложенији облик. Предавање је, у ствари, дуже, континуирано тумачења, мада у њему има и елемената описивања и причања. За предмет свог излагања оно најчешће има описивање сложених система ствари, догађаја, појава и процеса, као и односе и зависности међу њима као и уопштавање знања која се на други начин и из других извора не могу пружити ученицима. Обично се користи у случајевима када се ради о усвајању знања апстракног карактера на принципу објашњавања одговарајућих појава. Карактерише га систематичност и чврста логичка структура градива, интензивно ангажовање пажње и памћење, усмереност на хипотетичко-дедуктивно мишљење, дуже временско излагање, што од слушалаца захтева велику интелектуалну активност и психички напор. Због таквих својих особености, предавање као начин излагања више одговара старијим ученицима (најстаријим ученицима основне школе, ученицима средње школе, поготову студентима виших и високих школа).

У садашње време се захтева комбиновање класичног предавања с активним поступцима и методама у којима значајно место заузима учешће ученика и њихов самосталан рад. У овако допуњеном облику наставник не излаже цело градиво, већ само најзначајније делове, основне тачке, посебно се задржавајући на елементима који су сложенији и тежи за разумевање. Остале садржаје ученици савлађују сами.

Да би предавање испунило свој задатак:

  • садржина предавања мора бити прилагођена сазнајним могућностима ученика, циљу и задацима одређене наставне јединице;
  • предавање треба да садржи суштинске делове проблема, пошто детаљи могу да их замагле. Појединости и детаље ученици могу да нађу у уџбеницима и одређеној литератури.
  • чињенице, примери, задаци и други неопходни елементи предавања морају бити одабрани пошто су они у функцији доказивања оправданости закључака;
  • имајући у виду недовољност ове методе, предавања треба повезивати кад год је то могуће са другим методама и поступцима: демонстрацијама, описом, разговором, коришћењем штампаног материјала. Утврђено је да од 100 информација које се дају путем усменог излагања (причањем), ученици запамте измеду 20 и 50%. То значи да није целисходна претерана и једнострана примена предавања као методског поступка;
  • пошто су предавања, као облик наставе, напорна за ученике и захтевају велику концентрацију пажње, треба предвидети повремене паузе које ће значити предах и могућност да се олакша запамћивање чињеница значајних за даље праћење и разумевање.
Испитивања су показала да запамћивање зависи од дужине предавања. Тако, на пример, после 15-минутног излагања, слушаоци су запамтили 41% изложеног градива; после 30-минутног непрекидног излагања, запамћено је 23%, а после 45 минута — само 20% материјала. То значи да се у предавању мора водити рачуна како о дужини излагања, тако и о паузама;

Да би се ученици и касније боље сналазили у изложеном материјалу, пожељно је да наставници током излагања бележе на табли главне идеје, значајне податке, елементе и сл., јер ученици нису увек у стању да их сами одаберу и забележе најважније детаље из тока предавања.
Comments