5.3. Програмирана настава и учење

Идеју о програмираној настави као специфичном начину структурирања и организације наставне материје први је шире поставио, уобличио у систем и разрадио своју теорију психолог Скинер. Скинер је засновао систем програмиране наставе у којој је сваки ученик:


1. упознат са садржајем (релативно кратким презентацијама о суштини или делу наставног градива);
2. од сваког се захтева да коректно одговори на постављена питања или да реши одговарајући проблем;
3. непосредно иза тога да прими информацију о тачности одговора.

Поменуте комбинације чине суштину програма, његов „костур". На овај начин, ученици се воде од почетног нивоа, који може бити назван незнање, до онога што би Скинер назвао „жељени репертоар понашања", односно чулно знање, разумевање наставне материје и способност решавања проблема на крају програма.

За успех у учењу је пресудна „структура" програма, односно разлагање, подела наставних тема на низ подтема и ужих питања. Програм се најчешће састоји од одређеног броја информација, примера и питања на која треба одговорити. Питања се рашчлањују постепено и логично; она су формулисана једноставно и разумљиво, а дају се у малим „поступним корацима" - јединицама за учење. Сваки „корак" наставне материје је условљен претходним, на њега се логички надовезују, а сви скупа функционално повезују проблем и тако уобличавају наставну и логичку целину. То значи да је за успех програмираног учења важан како избор одређеног садржаја, тако и одговарајући редослед излагања.

Обим и једноставност „корака" утврђује се емпиријским путем. Ако при прелажењу програма ученици начине више од 5% грешака, сматра се да је програм тежак па се он поједностављује и поново проверава.

Тачност одговора у програмираном уџбенику ученик најчешће налази на супротној или наредној страни, а код машина за учење, у одговарајућем оквиру, после окретања одређеног дугмета.

Поред Скинерове методе, која садржаје у оквиру одређене теме пружа линеарно, "корак по корак", распрострањена је још једна метода - разгранати програм на принципу вишеструког избора. Ученик који даје тачне одговоре остаје у секвенцама свог главног програма, а онај који погрешно одговара, добива у оквиру програма посебну, накнадну помоћ. У случају давања правилног одговора, додају се нове, даљње информације и постављају други задаци.

У пракси се појавио и трећи вид програмирања - комбиновано програмирање, у коме се инсистира на детаљнијем излагању наставног градива. У овом програму се, на пример, неколико јединица за учење излаже линеарно, а затим се ученицима пружа могућност избора: они добијају извесна објашњења и допунске податке и информације, а могу поново преци на линеарну схему учења градива или добити нове задатке.

Пракса показује да се
  • линеарни систем програма најчешће примењује у случајевима када ученици треба да запамте чињенички материјал;
  • разгранати се углавном користи када материјал не садржи већу количину одредница или појмова али је обим информација велики;
  • комбиновани програми се, пак, примењују при учењу свих предмета.
Применом електронских уређаја и машина, последњих година су развијени и сложенији, компликованији програми. Електронски уређаји региструју сваку ученикову погрешку, дају додатне информације, упућују на приручнике и литературу, подстичу на изналажење најбољих одговора и решења из низа могућих, а помоћу електронски вођеног тимског пројектора за неколико секунди сваку жељену слику могу да пројектују на екрану.

Градиво у програмираном уџбенику може бити распоређено према линеарном, разгранатом или комбинованом принципу, ученик га савлађује корак по корак по схеми 1-2-3-4, а избор одговора је тачан-нетачан. За разлику од линеарног, разгранати програм пружа могућност избора између више одговора и могућност допунског рада са сваком одабраном варијантом. Ученик који је одабрао одређену варијанту одговара не само што сазнаје резултате свог избора, већ добија допунска објашњења и нове задатке који су у складу са карактеристикама учињене погрешке.