5.4. Комуникације у наставним методама

Образовни процес је облик сарадње између наставника и ученика - оних који подучавају и оних који уче. Ова сарадња се остварује као њихова узајамна интеракција и комуникација. Посебну ознаку ове комуникације представља наменско, усмерено усвајање одређених информација па се зато говори о педагошким комуникацијама. Због тога је потребно да наставник зна како теку и функционишу педагошке комуникације, колико међусобно сарађују наставници и ученици, који типови вербалних контаката се међу њима остварују и каква је њихова структура.

У настави се углавном јављају четири комуникационе структуре које се шематски могу означити на следећи начин:
Н = наставник
У = ученик
— = ток информацља

Комуникациона структура (1) означава тип једносмерне вертикалне комуникације, од наставника ка ученицима, без повратне спреге. Ова комуникација је уобичајена и преовладује у школској пракси. Слабост ове структуре је што наставник није у могућности да се информише шта су, колико и како ученици схватили од онога што им излаже, да сазна њихове ставове као и ефекте свог вербалног и укупног понашања.

Њено коришћење је ограничено само на неке процесе и облике наставе и то претежно на лекције - предавања.

У комуникационој структури, шематски означеној под (2), одвија се двосмерна комуникација између наставника и појединих ученика, али не и између самих ученика. Користи се најчешће у испитивању и проверавању знања ученика, методи разговора и сл. Њена главна предност је у повећавању ученичких активности у процесу наставе.

Комуникациона структура шематски означена као трећа, погоднија је и ефикаснија од претходних јер омогућава не само вертикалну двосмерну комуникацију између наставника и ученика већ и хоризонталну, измеду појединих парова ученика, што утиче на повећавање укупне активности и доприноси побољшавању и ефикасности учешћа свих ученика у одељењу (групи).

Са становишта наставе, процеса образовања, залагања појединаца и целог разреда, најпогоднија и најефикаснија је комуникациона структура (4), у којој се одвијају двосмерне комуникације свакога са сваким. То је могуће остварити у малим групама, од 8-12 ученика. Да би се организовале наставне или радне групе које одговарају социјално-психолошким и социолошким захтевима, неопходно је да се у одељењу, према реалним потребама и могућностима, групишу одредене подгрупе (микрогрупе) у којима могу доћи до израза веће могућности за комуникацију и кооперацију.

У новој, савременој организацији наставе, број ученика у разреду (обим, величина разреда) зависи од примене наставних метода и начина организовања и изводења наставе. Ако се жели преношење једносмерних информација од наставника ка ученицима, разред се може састојати и од великог броја ученика, знатно већег но што је то уобичајено у досадашњој пракси. Уколико преношење информација има облик интензивне наставе, када долазе до изражаја вишесмерне интеракције, наставне групе треба да се састоје од 10-12 ученика.

Настава у великим групама је усмерена на реализовање три основне функције: мотивацију - упознавање са наставном темом (проблемом) и вежбама, одговорима и оцењивању радова (одговора) појединих ученика. Рад у малим групама има за циљ: развијање способности анализирања и уопштавања као и развијање слободне размене мишљења путем дискусије. Рад у малим групама је посебно значајан за социјализацију ученика и слободно изражавање мишљења. Сматра се да ће најрадикалнији преображај метода рада у школи у будућности бити индивидуализација наставе, на коју ће бити усмерена већина напора наставника, а идеал је потпуна индивидуализација учења.

У принципу, број ученика у одељењу треба да задовољи одређене психолошке и педагошко-дидактичке захтеве. Сматра се да овај број не би требало да буде већи од 25 ученика.

Са комуникационим структурама у настави најтешње је повезан проблем зависности комуникација од физичког и просторног распореда ученика. Евидентно је да број комуникационих контаката појединих ученика са наставником зависи од њиховог распореда у учионици: што је већа удаљеност ученика од наставника, центра учионице и њених бочних и чеоних страна, то је и мањи број контаката меду њима; ученици који су размештени напред и у средини контактирају са наставником и међусобно много више од оних који седе са стране или позади. Због тога се препоручује да ученици буду распоређени у облику троугла, правоугаоника или потковице.

Односи наставник - ученици у одлучујућој мери зависе од начина усмеравања развоја одељењске (разредне) заједнице, односно од стила педагошког вођења наставника. У овим експериментима утврђена су три основна облика односа измеду наставника и ученика: ауторитативни (аутократски), демократски и равнодушни (laisser faire).

У случајевима ауторитативног односа, ученици имају мало могућности за самосталне акције. Средиште, жижа свих активности је наставник. Ученици му се морају обраћати за сваку ситницу. Од наставника полазе све акције и иницијативе. Он обично одредује садржину рада, етапе и технике у раду сваког ученика. Он такође одлучује и о томе шта је правилно, а шта није. Такав наставник спутава, гуши сваку активност ученика за коју сматра да је изашиа из оквира његових сугестија и захтева. У таквом односу личност наставника доминира и када похваљује и када критикује рад ученика, иако је он изван активног учешћа у раду ученичке заједнице.

Овакав став и понашање наставника онемогућавају самосталност ученика, гуше иницијативу и негативно утичу на понашање и учење. Поред оваквог наставника ученици долазе до убеђења да њихови лични резултати и успех у учењу, у наставном раду, у решавању задатака и проблема, имају већу вредност уколико су слабији резултати других. Због тога настоје да своја знања и резултате рада и учења задрже само за себе, иако би могли да помогну друговима који показују слабије резултате и имају тешкоћа у учењу. Овакав став негативно утиче на климу у разреду, ствара неповерење међу ученицима, доводи до ремећења међусобних односа ученика, што све заједно утиче на поремећаје у раду и учењу.

Код демократског односа наставника испољава се његова спремност да ученике доведе на ниво активног рада и сарадње. При томе наставник себе сматра само једним од чланова радног колектива. Ученици из сопствених побуда или заједно са наставником, у дискусијама и разговорима, одређују циљ, задатке и опште етапе у усвајању знања и у учењу. Приликом избора и обраде наставног градива, наставник сугерише више поступака и метода које су, по његовом мишљењу, најпогодније за решавање одређених проблема и усвајање знања, а не одређује један једини. У заједничком разматрању са ученицима, анализирајући предности и недостатке изложених предлога, наставник се договара са ученицима која ће од предложених метода и техника највише одговарати и бити најефикаснија. Касније се, опет заједнички, проверава ефикасност усвојених поступака и вреднују постигнути резултати. Када се овако ради, постигнути успех и резултати неће водити ученике егоцентричним облицима понашања према вршњацима, а неуспех неће изазивати неповерење меду њима. Демократска атмосфера чини да се наставни рад одржава на високом нивоу и обезбеђује оптималне услове за постизање нспеха.

У односима равнодушности (анархичности), наставник је незаинтересован за ученике. Групе и појединци имају потпуну слободу одлучивања. Наставник је више пасивни посматрач него што је активни чинилац. Због одсуства веће подршке и помоћи током наставе, долази до њеног ометања. Као последица неангажованости наставника, јавља се опадање продуктивног рада и погоршање интерперсоналних односа. Међу ученицима влада несигумост. Њу најчешће злоупотребљавају појединци или мање групе које намећу своје погледе и ставове. Атмосфера за рад и учење у разреду је сасвим неповољна.

Укратко: ауторитативно водење условљава рад који се одвија релативно дисциплиновано, али се међу ученицима формира нетолерантна и одбојна атмосфера, а постигнути резултати нису добри. Код равнодушних наставника нема озбиљности у раду, а понашање ученика у разреду је нетолерантно. За разлику од претходна два типа, у демократском вођењу постижу се најбољи резултати. Ученици успешно формирају одељењску заједницу, обављају предвиђене обавезе које су схватили као општу и заједничку ствар, међусобно сарађују и узајамно се помажу, успевају у раду и постижу веома добре резултате, много боље него у претходне две групе.

Демократско понашање исказује се у следећем: наставник указује ученицима пут не инсистирајући да обавезно поступе баш тако; размењује мишљење са ученицима; охрабрује ученике да изложе своје погледе и судове; подстиче ученике да сами доносе одлуке; укључује се у активности разреда без наметања и покушаја да доминира.

Социјална клима у демократској групи не обезбеђује само високи степен кооперације међу члановима групе, већ има значајног утицаја и на: одређивање циљева које треба остварити; одређивање планова за њихову реализацију; поступке и методе за реализовање предвиђених планова; процењивање постигнутих резултата и усвајање нових циљева.
Comments