6.1. Разредно-часовни систем

Од поменутих организационих облика наставе, разредно-часовни систем је посебно привукао пажњу многих дидактичара, због чега је прихваћен и широко примењен у низу земаља. Развијајући се и усавршавајући током неколико столећа, овај систем се задржао до данас.

Разредно-часовни систем је настао у XVI веку као одговор на одређене друштвене захтеве и потребе буржоазије која се рађала. Нов начин производње - мануфактурна производња у нестајању и индустријска (колективна) у настајању - и потреба за квалификованијом радном снагом, само су потенцирале захтеве младе буржоазије. Наслеђена средњовековна организација наставе (школовања) и њени садржаји, нису могли одговорити новим потребама и захтевима. Појавила се неопходност усавршавања начина организовања наставног процеса у школама. Овај нови начин прве су у пракси примениле напредне братске чешке школе у XVI веку, а у тежњи да превазиђу догматизам и сколастику, да ученике науче посматрању и да им пруже јаснији и потпунији систем знања.

Коменски је пошао од ових искустава и узео их за основу у теоријском заснивању и разради разредно-часовног система. Он је предвидео могућност истовремене обуке већег броја ученика (40-50) и изнео претпоставку о повећању и до 300 ученика, уз услов да наставници издвоје боље ученике који би посебно организовали рад са мањим групама - десетинама ученика.

У свом познатом делу Велика дидактика (1632), Ј. А. Коменски (1592-1670) је теоријски образложио и разрадио неопходност и целисходност групних облика у организацији школског рада који се одликују следећим карактеристикама:
  • истовремени почетак рада у години и у сваком наставном дану;
  • одређена дужина рада,
  • организовање наставе путем часова;
  • одмори, између часова;
  • подела на разреде према узрасту и броју деце;
  • поделе наставних курсева по годинама и
  • одређивање програма у свакој години.
Систем се назива разредним зато што су сви ученици груписани у разреде према узрасту (добу) и степену знања, а часовни - због тога што је програмски материјал из сваког предмета рашчлањен на низ садржајних јединица (раздела и тема), а оне - на низ подједнако доследно распоређених временских периода - часова, који следе један за другим према одређеном распореду. У овом систему час као облик организације наставе по правилу заузима централно место. Он функционише као јединица наставног процеса, акумулирајући у себи задатке, садржаје и методе наставе.

У разредно-часовној организацији наставе, основни значај се придаје наставнику кога сматрају незаменљивим у преношењу знања, културних садржаја и вредности. Сматра се да дете, затворено у свој карактеристични егоцентризам, није само способно да организује и води своје снаге које би га подстицале на организованије проширивање искустава и сазнања. Због оваквих полазних основа, суштински дидактички захтев је наставни час, а главни проблем је пре свега био да се обезбеди целовитост и потпуност часа па тек после тога имало се у виду његово прилагођавање психолошким могућностима ученика. При оваквој организацији сматрало се да ће дисциплина, заснована на наградама и казнама, укључујући ту и такмичења, моћи у довољној мери да подстиче ученике на усвајање знања.

Разредно-часовни систем је подвргаван оштрој критици у којој су изношени различити аргументи. Поменућемо неке његове слабости и недостатке који представљају сметње у испуњавању савремених наставних и васпитних задатака које поставља живот.

1. Уместо стимулисања процеса и менталног развоја ученика на повећање капацитета за схватање нових садржаја, тежи се једноставном преношењу знања, усвајању одређених садржаја, што заправо и није знање у правом смислу већ више упознавање. На овим традиционалним часовима има веома много поучавања, а мало учења.
2. Једнак прилаз свим ученицима и оријентација ка неком „средњем" ученику. Највеће штете од оваквог начина рада имају даровити и слаби ученици. Даровити зато што не користе све своје могућности, навикавају се на лењост, често „тапкају у месту" па чак могу и да стагнирају. Слаби ученици, зато што нису у могућности да иду упоредо с општим кретањем другова у разреду, често не успевају, заостају па и понављају разред.
3. Основна слабост традиционалног метода, огледа се и у томе што се он задовољава преношењем знања, а потпуно се запоставља инвентивност и креативност деце будући да се инсистира на тачном понављању онога што је „утувљено" усмено или преко текста.
4. Задатак наставника је да створи психолошке ситуације, одговарајућу климу, у којој ће ученици моћи да изграђују операције које треба да усвоје. Основни елеменат мишљења, према томе, није оно што се демонстрира ученицима, већ схема активности при чијем извођењу субјекат има значајну и активну улогу.

Пасивна улога ученика такође се огледа и у настави организованој у облику постављања питања, иако може изгледати да питања усмеравају ка размишљању и захтевају активност. У ствари, питања се најчешће постављају на начин који ученике приморава на мисаони ток који наставник жели, а својим детаљима она већ носе знатан део одговора.

Овај проблем се у значајној мери односи и на школске задатке. Школски задаци углавном мобилишу дедуктивно мишљење ученика јер захтевају механичку примену правила. Обично се при решавању задатака, уз мало напора, примењују стереотипно фиксиране формуле или правила и познате ситуације. Међутим, неопходно је створити одговарајуће услове за активирање ученикових мисаоних процеса. Ученик ће мислити онда када из сложене ситуације успе да издвоји везе и односе који су одлучујући за решавање постављених задатака.

Међутим, истраживања многих педагога показују да се овај систем одликује и бројним педагошко-дидактичким предностима:
  • обезбеђује систематичан карактер наставе,
  • организациону јасност,
  • идејноемоционално деловање наставника на колектив ученика,
  • разноврсна такмичења током колективног стицања знања и др.
Ове особености разредно-часовног система сигурно су учиниле да се и поред изнесених слабости, овај облик наставе, уз неке модификације, одржи у школи до данашњег дана.
Comments