8.3. Оцене и оцењивање

У цивилизацији која цени и подстиче успех, оцене имају велики значај како са становишта ученика, тако и са становишта друштва. Оцене представљају утврђени однос између онога што се жели и онога што је ученик постигао. Школске оцене су изражене на различите начине и укључене у разноврсне системе оцењивања, а сви заједно воде ка истом циљу. У суштини, постоје две врсте оцена:
  • системи оцењивања помоћу бројки (нумеричко оцењивање) и
  • различите врсте описног оцењивања, које још називају аналитичко-вербално и квалитативно, иако и један и други систем говоре о квалитету усвојености знања.
Различите земље су се определиле за различите системе оцењивања и њихово комбиновање.

У нашој земљи су усвојена два система оцењивања: нумерички и описни.

Нумерички систем обухвата петочлану скалу од 5 до 1 у којој је пет највиша оцена - одличан, а најнижа, негативна је недовољан - један. Систем и критерији оцењивања су разређени у Правилнику о оцењивању ученика у основном образовању и васпитању
Правилнику о оцењивању ученика у средњој школи.

Описно оцењивање садржи скалу од три степена: највиши ниво А - „програмски задаци савладани у потпуности", ниво Б - „програмски задаци савладани у задовољавајућем степену" и ниво Ц (негативан) - „програмски задаци непотпуно савладани".

Описно оцењивање има извесне предности над нумеричким, а иду у прилог ученика и начина савлађивања програмских захтева. Оно такође омогућава наставнику да свестраније упозна ученика и његов рад и да га на тај начин и прикаже. Такође омогућава тананије диференцирање достигнућа ученика и обезбеђује индивидуализован приступ, што у нумеричком систему није сасвим могуће. Како су рад и достигнућа ученика динамичне природе, описно оцењивање успешније изражава ту динамику и тенденције даљњег развоја. Овакав начин оцењивања узима у обзир све манифестације учениковог рада што подстицајно делује на његово даље учење. Рашчињавањем у описном оцењивању може се приказати не само ниво успеха, већ и његови различити аспекти: начин на који је успех постигнут, да ли он значи напредовање или назадовање, да ли је постигнут захваљујући великом личном напору и ангажовању или повољним утицајима средине, што је веома значајно за целовитију процену рада ученика. Описно оцењивање омогућава приказивање различтих аспеката успеха ученика и има шири и комплекснији мерни радијус. Описна оцена није само суд или констатација о нивоу достигнућа, већ може да буде и подстицај за даљња и свестранија ангажовања ученика. Оно пружа могућност за шире и објективииије сагледавање појединих аспеката учениковог развоја и пружа детаљнији и прегледнији увид и у васпитне резултате.

Поред изложених предности, описно оцењивање има и неке недовољности због којих често не даје очекиване резултате. Пре свега, наставници нису припремљени за овакав начин увида и оцењивања учениковог рада. Описно оцењивање захтева добро познавање ученика, праћење промена у њиховом раду и развоју, запажање динамичких промена у току усвајања наставних садржаја, а затим диференциран прилаз опису тих промена. Поред тога, ова врста оцењивања намеће и утврђивање битних програмских елемената који се процењују, као и степен њихове усвојености. Управо зато што омогућава индивидуалан и индивидуализован приступ у процени достигнућа ученика, овај начин захтева адекватне вербалне аналитичке формулације. У масовној школи, са огромним бројем одељења и ученика у њима, није једноставно написати тако диференциране формулације за достигнућа неколико стотина ученика. Садашње формулације наставника које се односе на описе достигнућа најчешће су уопштене, шаблонизиране, неодређене, па дозвољавају различита тумачења, што доводи до нејасности и непрецизности. Због своје општости, вербалне процене су најчешће схематизоване. Наставници обично дају стереотипне формулације које не омогућавају квалитативне разлике достигнућа ученика („труди се у раду", „слабо је активан", „задовољава" и сл.). С овим је повезана и субјективност јер сваки наставник не успева да на вербалан начин адекватно изрази резултате рада и достигнућа ученика. Због тога се ниво, садржај и облик процене различитих наставника у великој мери разликују. Овакав начин оцењивања захтева знатно веће време и рад наставника чији крајњи ефекат не одговара увек уложеном напору и времену. Сем тога, захтева и придржавање објективних чињеница које смањују субјективизам у процени, а чега се наставници увек не придржавају.

Чак и када наставник уложи време, када се придржава објективних података и чињеница и детаљније опише достигнуће ученика, све то мора да сведе на три нивоа постигнућа: А, Б и Ц. Због тога су оправдана схватања оних наставника који сматрају да је најцелисходније ако се комбинују бројчано и описно оцењивање и то на тај начин што би се уз бројчане оцене давала и детаљнија описна образложења која би омогућила потпунији увид не само у ниво, већ и у квалитет и карактер достигнућа. На тај начин, бројчана оцена би добила у свом квалитету, а описна у прецизности.

Comments