9.1. Суштина и класификација

Образовна технологија је постала интегрални део образовног система у савременој школи и уопште значајна страна образовања. Ширина и усавршавање образовне технологије састоји се у побољшању квалитета и квантитета наставних медија у том смислу што би средина за учење била обогаћена, а васпитнообразовни рад побољшан. Уопште узев, основа за њену примену, коришћење различитих врста, критерији и поступци за одабирање морају бити разматрани тако да наставни медији дају што веће и ефикасније доприносе у учењу. Школа и све што је у њеним оквирима, мора бити посматрана као средина или „лабораторија за учење". Све наставне медије треба процењивати као изворе, као средства за постизање специфичних наставних циљева (васпитних и образовних).

У домену образовне технологије како у стручној литератури, тако и у пракси, употребљавају се многобројни и разноврсни термини, као, на пример: „учила", „наставна средства", „радна средства", „средства за учење", „техничка средства", „очигледна средства", „медији", и др. Као што се из наведених примера види, у области образовне технологије постоји велико терминолошко шаренило које, свакако, доводи и до појмовних нејасноћа.

Под училима се подразумевају помоћна средства која по своме карактеру имају одређен садржај и васпитно-образовну вредност, а намењена су наставницима или ученицима. За разлику од учила, техничка средства (апарати, уређаји, машине и сл.), без обзира на то да ли се ради о традиционалним или модерним средствима, немају сама по себи садржај, већ њих треба накнадно унети (на пример, школска табла, магнетофон, машина за учење и сл.). За оне, пак, материјале који најчешће служе само настави, афирмисао се појам радно средство. Обично се сматра да су радна средства она која имају јасну дидактичку намену, а могу служити самосталном образовању. Због тога се ова средства ређе називају и средствима за самообразовање. Колико ће наставна средства бити погодна за самосталан рад зависи, пре свега, од циљева и садржине наставе, а посебно од примене адекватних наставних метода и поступака.

За разлику од наведених схватања, има аутора који сва наставна средства којима се користе наставници и ученици укључују у категорију медија да би се споразумели у погледу интенција, тема и поступака наставе. Такво схватање заступа Волфганг Шулц (W. Schultz, 1970), који израз медиј користи веома широко, али и неодређено. Оваква категорија укључује учила, али такође и говор, мимику, гестове и сл. како наставника, тако и ученика. Да схватање о наставним медијима не би било оптерећено комуникационо-теоријским расуђивањем и да би било прегледно, из њега би требало искључити говорне комуникације и покрет. Према Дерингу (Клаус Доринг, 1973) овакав медиј требало би да обухвати само она "материјално-наставна средства која се користе за потребе наставе и учења".

Има аутора који праве разлику између медија и наставних средстава на тај начин, што под медијима подразумевају техничка савремена наставна средства, односно различите апарате и техничке уређаје и сл. (филм, телевизор, радио, магнетофон), а под наставним подразумевају "традиционална" средства. Овакво гледиште заступају Далман и Прајбуш (G. Dalmann, W. Preibusch, 1970). Поменуто гледиште није дидактички значајно јер се једно исто наставно средство, на пример, књига, може изложити и "традиционално" и "модерно", повезано са неким техничким уређајем.

Најзад, разликовање између наставних средстава (средстава којима се служи наставник у процесу наставе) и средстава за учење (наставна средства за потребе ученика) дидактички није оправдано. Да ли је неко средство намењено потребама наставе или учења зависи од организације саме наставе. Географска карта, модел, машина за учење, радио или тв-емисија могу бити средства како за наставу, тако и за учење. Границу између наставе и учења није могуће прецизно и јасно одредити.

По нашем мишљењу, сва материјална средства за остваривање наставних захтева, која наставнику или ученику служе за успешно и разумно обликовање и извођење образовног и васпитног процеса могу се означити као наставна средства. Према томе, наставна средства су дидактички инструмент рада, који уноси специфичне елементе у наставни процес и доприноси ефикаснијем стварању наставних и васпитно-образовних задатака школе.

Савремена дидактика све више истиче значај коришћења не једног, изолованог средства, већ комплекс средстава (повезаност медија). Искуства из праксе и резултати експерименталног проучавања показују да се у раду са ученицима постижу већи и ефикаснији резултати повезивањем "методе са методом, метода са наставним средствима и каткад наставних средстава са другим средствима" (Кубалек, Хапала, 1976). Показало се да скуп медија, који се узајамно допуњавају, ефикасније делују у процесу учења. Осим тога, треба подстицати што више сензорних области, тј. укључити већи број рецептора у ситуацију учења и на тај начин доприносити остваривању образовних задатака. Шири и потпунији приступ посредством ока, уха, додира, може учинити да разумевање буде потпуније, а задржавање веће и ефикасније. (Према испитивањима, сазнање спољног света посредством чулних органа је у следећим пропорцијама: преко чула вида-83%, чула слуха-11 %, мириса-3,5%, додира-1,5% и укуса -1 %).

У вези са изложеним, разумљиво је што неки аутори класификују наставна средства на основу чулних органа који се највише користе: слуха - аудитивна средства (грамофон, магнетофон, радио), вида - визуелна средства (слике, препарати и сл.), која се чују и видео -аудиовизуелна средства (звучни филм, телевизија).

Наставни медији се процењују и класификују и са становишта нивоа конкретности или апстрактности искустава којима се одликују ученици који треба да их користе. Амерички педагог Едгар Дејл (Е. Дале, 1969), на пример, говори о "пирамиди образовних искустава" која се слаже од непосреднијих и реалнијих ка најапстрактнијим: непосредна искуства, прилагођена искуства, драматизације, демонстрације, екскурзије, изложбе, телевизија, филмови, статичне слике, радио и звучни снимци, визуелни симболи и вербални симболи. Свакако да у процесу наставе ова скала може да иде у оба правца: у смеру све мање и у правцу све веће непосредности. Очигледно је да су аудиовизуелна средства (телевизија и филм, на пример) веома блиска непосредном искуству. Постављајући се као посредници између најапстрактнијег и најнепосреднијег, аудиовизуелна средства омогућавају да субјекти лакше пређу скалу у оба правца, да заснују познавање речи и појмова на стварном искуству, као и да генерализују и примене оно што су научили.

В. Окоњ (Wincetu Okoh) у својој књизи Елементи дидактике више школе (Elementy didaktyki szkoly wyzsej, 1973) излаже класификацију наставних средстава, која обухвата следећих шест категорија:
1. писана (вербална) средства - уџбеници и штампани материјали;
2. проста - визуелна средства - оригинални предмети, модели, слике, скице, мапе;
3. техничка визуелна средства, која омогућавају регистровање, чување и преношење слика помоћу техничких уређаја (фотоапарата, дијаскоп, епископ, графоскоп, микроскоп, телескоп и др.);
4. техничка акустичка средства, која омогућавају преношење звукова и шумова (грамофон, магнетофон и радио);
5. аудиовизуелна средства која аутоматизују дидактички процес (машине за учење, лабораторије за учење језика, електронске машине (компјутери).

Ова класификација се одликује тиме што свака следећа категорија приказује све сложенија средства, која омогућавају да се на шири и потпунији начин замени већи број активности ученика и наставника. На пример, ако у уџбенику штампани текст замењује само живи говор наставника, онда техничка визуелна и акустичка средства омогућавају постизање нових квалитета, која би живи говор могао описати, али не и репродуковати, док су аудиовизуелна средства и средства која аутоматизују наставни процес у могућности да репродукују све вербалне активности наставника, као и богатство звучних и визуелних елемената. Полазећи од све сложенијих могућности појединих категорија средстава у процесу наставе Окоњ их разврстава у две велике скупине: проста средства (обухватају прве две категорије: писана (вербална) и проста - визуелна) и сложена средства (III-VI категорија: техничко-визуелна, акустичка, аудиовизуелна и средства која аутоматизују наставни процес).

Постоје и друге класификације и поделе наставних средстава - Хапалова (Д. Хапала, 1963), Флемингова (Ц. Флеминг, 1961), Шахмаевљева (Н. М. Сахмаев, 1973), Шулцова (W. Schulz, 1970), Клингебергова (Л. Клингеберг, 1974) и др.

Проучавање праксе коришћења наставних средстава дозвољава да се дође до закључка да су могуће различите основе и гледишта за њихову класификацију. У основи се сва наставна средства могу свести у три опште групе:
  • педагошко-дидактичку,
  • психолошко-физиолошку и
  • материјално-практичну.
Comments