9.4. Наставник и образовна технологија

При коришћењу наставних средстава наставник може имати различиту улогу. Сходно образовним садржајима, циљевима и задацима, наставник може да употребљава медије као помоћна или, пак, као допунска средства, која му помажу при излагању наставне материје. Медији се могу користити за приказивање целовитих, комплексних операција, затим за визуелно поједностављење проблема, за појединости везане за предавање или за "непосредност" директног искуства ("могућност супституционалног" али и "непосредног" доживљавања појава), ради усвајања основне појмовне структуре неке појаве и значаја оног што се учи.

До много радикалније употребе образовне технологије долази онда када она замењује наставника (филм, телевизија, машине за учење). У таквим случајевима образовна технологија може прихватити улогу "допунског" наставника (када су у питању нестручни, неквалификовани наставници за поједине предмете) или га, пак, може потпуно заменити (када из било којих разлога не може да се прати редовна настава, да се обављају практична вежбања или раде семинарски радови и сл.).

У извесним случајевима телевизија (систем затвореног круга, због неких својих особености (близина, непосредност, дискретност, прилагођеност коментара потребама аудиторијума и сл.) у настави је показала очигледна преимућства. У оквиру студија медицине, на пример, овај систем омогућује праћење хируршких интервенција, деликатних демонстрација и сл., а у настави на педагошким академијама "непосредно" присуствовање предавањима - хоспитовањима, без ремећења рада на самом часу. Организација наставног рада у овим и сличним случајевима може бити прилагођена могућностима и потребама ученика (различити облици и комбинације фронталног, индивидуалног и групног рада, уз примену разноврсних поступака).

Џером Брунер, у својој студији Process of Education (1962) анализира ставове изложене на конференцији у Вудс-Хилу, на којој се, између осталог, расправљало и о наставним средствима (филм, телевизија, аудиовизуелна средства уопште, аутоматизована средства и машине за учење и друга наставна средства), чијом би употребом могао да се унапреди и олакша наставни процес. О тим питањима није било јединственог гледишта. У једном су се сви учесници сложили - а то је да су наставници, а не наставна средства главна покретачка снага обучавања. До разлике је, међутим, долазило у мишљењима како треба схватити ту покретачку снагу.

Једно становиште је указивало да је једино наставник онај који коначно одлучује на који начин ће излагати наставни предмет и која средства ће се користити. Из овога произлази да је потребно уложити доста напора да наставници стекну што шира и солиднија знања (стручна и педагошка), која ће им омогућити да ефикасно обављају свој посао. Наставници би, осим тога, морали имати и најбољи материјал који могу користити сагласно припремљеном плану.

Друго крајње становиште је указивало да наставници треба само да објашњавају, коментаришу припремљени материјал који се излаже посредством образовних медија. Из овога произилази потреба да се уложе напори за припремање образовних медија, одговарајућих материјала и садржаја за њих, као и да се оспособе наставници да се њима користе разумно и уз вођење рачуна о специфичностима садржаја који се излажу и проучавају.

Брунеров је закључак да се задатак наставника, као посредника између наставног градива и ученика, али такође и неке врсте узора, може олакшати разумним коришћењем различитих средстава која обогаћују искуство, разјашњавају га и дају му лични смисао и значај. Не мора доћи до сукоба између наставника и наставних средстава. До њега неће доћи ако се при усавршавању наставних средстава води рачуна о циљевима и потребама дидактичког процеса. Филмови и тв-емисије без садржаја и стила, празно и атрактивно приказивање тривијалности, сматра с правом Брунер, не могу помоћи ни наставнику ни ученицима. Коришћење наставних средстава неће само по себи подићи ниво наставног процеса, ослободити напора и размишљања, нити повећати ефикасност учења.

О подизању нивоа дидактичког процеса, као и нивоа општих исхода не одлучују, дакле, сама наставна средства, већ укупан дидактички процес. У том процесу, сем наставника и примене средстава, значајну компоненту чине ученици. Тек у интеракцији између наставника, као организатора дидактичког процеса, и ученика долази до одређених резултата, који се не односе само на ниво наставе, већ и на формирање односа према дидактичком процесу и стицању знања, као и развијања мотивације и ставова уццника у заједничком раду. Ти међусобни односи имају као крајњи циљ стварање промена код ученика у различитим доменима. Промене се састоје у стицању продубљених знања, спретности и вештина, и развијању критичког и стваралачког односа према ономе што се учи, у формирању ставова који подстичу развијање кооперације у раду ученика, као и у формирању друштвених и моралних ставова. Употреба дидактичких средстава, према томе, има далеко шири значај него што то у први мах изгледа. Отуда усавршавање дидактичког процеса и средстава не може да се одвија само са техничког становишта, већ и уз сталне интеракције наставника и ученика, начина излагања и стицања знања, као и других утицаја који стоје између та два дела јединственог процеса. При томе треба рачунати с тим да су ученици компонента која није константна, већ веома променљива. То може бити група која је инертна или, пак, која инспирише, која је мотивисана за рад и учење. Тај однос, према томе, може да мења и садржај, а не само поступке. Само се међусобним утицајима и усавршавањима долази до даљег развоја наставе с једне, и средстава која се у њој користе с друге стране.
Comments