01. Педагогија - од уопштавања искуства до науке

Васпитање је карактеристично је за сва друштва и за све епохе људског развоја. Са колена на колено преносила су се животна и радна искуства, па је тако преношено, одабирано и уопштавано и искуство о начинима васпитања.

Уопштавањем онога што се показало најефикаснијим и друштвено најприхватљивијим, формирано је значајно искуство које је ушло у фонд мудрости, које су даље преносили мудраци, путујући учитељи или духовна лица која су ширила своје веровање и писменост.

Прве форме таквог искуства о васпитавању деце, забележене су у учењима и записима философа. Философија се јавља као „мајка свих наука" и у њеном крилу су са изузетном пажњом негована прва педагошка сазнања.

Од умешности и вештине, људско искуство се кретало ка сазнатости, промишљености и мудрости, коју треба сачувати и примењивати у раду са новим генерацијама.

У мудрим изрекама, запамћеним беседама и сачуваним списима источњачких и античких филозофа, најстарије педагошке тековине су се постепено почеле трансформисати у основе једне будуће науке и једног све разгранатијег научног система

Са умножавањем људског искуства, проширивањем комуницирања, развијала се стално и делатност васпитања, повећавао број људи којима је васпитање постајало професија, а тиме и број оних који су о њему размишљали, одлучивали, писали, тј. који су га проучавали.

Са појавом свесног и намерног проучавања те васпитне делатности, на основу уопштеног претходног искуства, дошло је до убрзанијег и свестранијег развоја педагогије као науке.

Врло је тешко одредити границу између васпитне праксе, која је постојала и педагошке теорије и науке која је настајала, као и време када је дошло до конституисања специфичне теоријске и научноистраживачке методологије.

У првом веку нове ере М.Ф. Квинтилијан пише обимно дело у 12 књига „О образовању говорника", Јан Амос Коменски ствара почетком XVII века целовито и свеобухватно дело „Велика дидактика" чиме је поставио камен темељац педагогије као самосталне науке. На самом почетку XIX века појавио се Хербарт (Johann Friedrich Herbart), који је установио педагогију као универзитетску дисциплину и пишући прве уџбенике систематске педагогије, и остављајући за собом вишегенерацијски повезане следбенике (хербартовце, хербартијанце), он је у средишту Европе конституисао аутономан и целовит научни систем педагогије, ослањајући га на две чврсте основе, филозофију (етику) и психологију.

Читава плејада педагога и припадника других наука који су се бавили питањима васпитања, (Ж.Ж. Русо, Ј.Х. Пестаиоци, Џ. Лок, Ф. Фребел, К.Д. Ушински) који су се појавили пре и после Хербарта, само су укључили своја дела у све богатију и богатију ризницу ове науке.

Док је XIX век прошао углавном у учвршћивању масовне и државне школе и разрађивању хербартовске педагогије, сам крај тог века и почетак XX века донели су праву борбу педагошких праваца, теорија и школа. „Стара школа" је изложена рафалној паљби „прогресивиста", „експерименталиста", „активиста" и „педоцентриста" из „нове школе" (Џ. Дјуј, Клапаред, А. Феријер, Х. Гаудиг, итд.).

У свету науке постоје четири услова које једна област треба да испуни, да би се сматрала посебним научним системом. Да има предмет свога проучавања и истраживања, да већ има довољно акумулиран и богат фонд знања (садржаја) и научних тековина из те области, да има развијену специфичну методологију за истраживање своје области и да има већ изграђен појмовно-терминолошки и лексички систем (језик науке).
Предмет педагошке науке је васпитање. Наравно, педагогија није једина која проучава широку и сложену проблематику васпитања али се временом показало неопходним, васпитну проблематику изучавати целовито и у јединству, конституисањем једне интегралне науке о васпитању (педагогије) и мултидисциплинарно, уз ангажовање свих других сродних наука. У том смислу, нарочито су се развиле тзв. међуграничне или помоћне дисциплине, као што су педагошка психологија, филозофија васпитања, педагошка антропологија, економија образовања, педагошка социологија и слично.

У Србији су у претходних сто педесет година у употреби две варијанте назива за науку о васпитању: педагогија и педагогика (једно време се под термином „педагогика" подразумевала теоријска, а под „педагогија", практична педагогија). Оба ова термина, данас значе исто, што се може запазити из чињенице да су објављивани уџбеници под оба назива.

Реч „педагогија", којом означавамо науку о васпитању у целини, настала је од речи којом је називано лице (најчешће учени Грк) које је бринуло о деци робовласника у Старом Риму. Настала је од две грчке речи: ago, agein - водити; pais, paidos - дечак; paiodagogus - онај који води дете. У почетку је то био ученији роб, који је у буквалном смислу речи водио дете код јавног учитеља, а касније лице које је остваривало целовиту бригу о развоју и васпитању деце робовласника. Како је временом, процес васпитања прошириван и на одрасле и ови термини су се почели односити на васпитање свих, у свим добима и узрастима.

Педагогија тражи општа и заједничка решења, али никада не занемарује чињеницу да је васпитање у крајњој инстанци индивидуализовани чин. Кад би чак било и могуће да педагогија предложи нека апсолутно важећа и универзална васпитна средства и методе, њих би било врло опасно примењивати, јер би водили унифицираношћу или, њиховом конфекционирању и крајњем смањивању људских и стваралачких потенцијала.

Специфичност педагогије је да проучавајући васпитну појаву у садашњем тренутку, увек тежи да одреди и предложи понашање за будућност - како водити процес, како предвидети поступке васпитаника и васпитача и елементе њиховог односа у процесу остваривања циља и задатака васпитања, који су увек симбол будућности и ознака будућег (жељеног) стања.

Педагошка теорија треба да извире из праксе, али она је та која треба да буде идеја водиља за једну нову и бољу праксу васпитања. Без добре теорије, нема ни добре праксе. Чврста повезаност педагошке теорије и праксе је, управо, добра страна педагошке науке. Многи је због тога проглашавају „вештином", не правећи разлику између практичног рада у васпитању и науке, која ту практичну делатност проучава и унапређује.
Comments