2.1. Основне карактеристике развоја васпитања

У првобитној заједници васпитање још увек није издвојено у посебну друштвену делатност. Оно је саставни део целокупног живота и рада тих примитивних заједница. Одвијајући се још увек са значајним елементима опонашања и у склопу опште бриге за одржање врсте, васпитање се своди на елементе преношења радних искустава (у области сакупљања плодова, лова, риболова и земљорадње), усвајања обичаја и веровања племена и ритуала који су учвршћивали ту заједницу у условима сурове борбе са природом. Приближно је исто за све, а о припреми младих за живот брину сви одрасли чланови заједнице. Још увек нема елемената приватног власништва, социјалних и класних разлика, државе. Разлике које постоје су природно засноване, према полу и узрасту и оне се преносе и у васпитање. Васпитање се остварује кроз директно суделовање оних који васпитавају и оних који су васпитавани. Једноставност радних поступака и сакупљених знања дозвољавали су ту истовременост и интегрисаност.

Развојем средстава за производњу, појавом приватне својине, вишка вредности и присвајања резултата туђег рада, долази и до појаве првих социјалних подела и разлика (подела рада, елемената власти и сл.). Стварају се тиме и услови да се једна група људи (деца) може искључити из рада и посветити само васпитању. То су захтевали и све сложенији садржаји васпитања. Појављују се племенски врачи, жреци, ислужени ратници и први учитељи. Организују се посебни услови за што успешније припремање младих за живот. Пратећи општу поделу рада, васпитање се постепено институционализује, одваја од непосредног производног рада, па и текућег друштвеног живота. Наравно, тиме се постепено појављују и социјалне разлике у области васпитања, пошто оно обухвата релативно мали број привилеговане деце и одраслих.

Најстарије људске цивилизације се управо по организованошћу васпитања и степену писмености разликују од дивљих и варварских племена која су их окруживала:

  • код Сумера, још три хиљаде година пре наше ере, постоје школе, у њима се на глиненим плочама учи клинасто писмо и припремају свештеници и писари за послове у храмовима и дворовима. Школовање се плаћало, дисциплина је била врло строга, а учило се понављањем и преписивањем.
  • у Индији је организовано учење само за највише касте, којима су биле доступне свете књиге (веде). Васпитање је усмерено ка религиозним садржајима и кастинској искључивости (очувању привилегија).
  • Персијанци су обраћали пажњу физичком здрављу и борилачким вештинама, а интелектуално васпитање је било препуштено свештеницима.
  • стари Кинези су такође имали организовано васпитање за више слојеве и у њему је доста времена одлазило на усвајање компликованог писма које се састојало од око 15 хиљада знакова.
  • у Старом Египту се постепено систем васпитања раздвајао у два смера: за езотерике који су се претежно бавили духовним вредностима и егзотерике који су у своје васпитање укључивали и неке нужне елементе практичних знања (геометрија, грађевинарство, наводњавање и сл.).
  • за античко друштво карактеристично је васпитање које је било организовано у Спарти, Атини и Риму. Васпитање за робове још увек није издвојено у засебну делатност и у елементарном виду се проводи непосредно кроз начине њиховог живота и рада.
  • Спартанци су имали типично војенизирано васпитање, пошто су стално живели између освајања нових територија, одбране од непријатеља и сталне опрезности од робовских побуна. Млади спартанци су одмах по рођењу били подвргавани оштрој селекцији (неразвијена и болесна деца су осуђивана на смрт), а од седме године васпитање је ствар државе, а не породице (мушке деце). Васпитање је заједничко у некој врсти васпитно-војних логора и заснива се на принципу једноставности. Једноставна исхрана, скромно одевање, једноставан говор (лаконски говор) и одрицање од свих задовољстава. Основно је вежбање у ратничким вештинама, издржљивости, ратном лукавству и слично. Интелектуалном васпитању није придаван већи значај.
  • Атина је демократски полис античке Грчке. Земља у којој је, захваљујући поморству и трговини, достигнут и висок степен културног развитка и богат друштвени живот. У Атини се први пут поставља као циљ васпитања хармонијски развитак личности. Конституисан је прави систем васпитања:
  • од 7.до 14. године постоје две врсте елементарних школа: школе граматиста (читање, писање, рачун) и школе китариста (музика, литература, уметности).
  • од 13. до 15. године пажња се посвећује развоју тела у посебним вежбалиштима, палестрама. У гимназијумима младићи разговарају о политици, филозофији, књижевности, али се баве и гимнастиком,
  • од 16. до 18. године, а потом постају ефеби и обављају војничке дужности. За одрасле су постојале филозофске школе (Академија, Лицеум).
  • у Римском царству се издвајају три врсте школа за дечаке од 7 до 16 година: елементарна (читање, писање, рачун, граматика), граматичка (латински, граматика, књижевност), и реторска (закони, право, историја, филозофија, географија и говорништво).
Приказ различитих система васпитања у ове три античке државе је погодна илустрација друштвене условљености васпитања. Одговарајући тип друштва и организованост државе одређује и циљеве, садржаје и начине васпитања. На пример, у периоду демократског Рима основно је образовање говорника, а у императорском периоду најважније је оспособити лојалне чиновнике за одржавање власти у далеким провинцијама.
  • у средњем веку васпитање је сталешко и сваки сталеж учи, развија способности и стиче особине које су неопходне њиховим члановима за вршење одређених друштвених улога. Млади феудалци пролазе кроз практичну обуку у седам ритерских вештина (јахање, пливање, копље, мачевање, лов, шах, стихови), уче се понашању на двору и витешким турнирима и не поклањају велику пажњу области интелектуалног васпитања. Институција домаћег, дворског учитеља је донекле покривала ова и сродна подручја.
Духовни сталеж, тј. свештенство, своје образовање је стицао кроз парохијске, манастирске или катедралне школе. Садржаји васпитања су били структуирани у седам слободних вештина (тривиум: граматика, реторика и дијалектика; квадриум: аритметика, геометрија, астрономија и теорија музике). Све дисциплине су биле потчињене теологији, а сврха им је била да оспособе добре пропагаторе одређене религије и тумачење црквених догми. Основно методичко правило је било: веруј у оно што „учитељ каже" (магистер диxит) и што је записано у црквеним књигама.

  • током XII и XIII века, јачањем градова и граданског сталежа, удруживањем занатлија и трговаца у њихова удружења, почињу се појављивати градске и еснафске (цеховске, гилдске) школе. Од XII века почињу се оснивати и први универзитети (на северу Италије, у Француској, Енглеској).
  • у новом веку грађански сталеж постаје основна снага друштвеног развоја, а тиме и васпитања. Рушећи феудални поредак млада буржоазија ствара услове за реализацију великог броја прогресивних педагошких идеја. Набројаћемо само неке:
1) омогућено је великом броју деце да се укључи у редовно школовање и прокламована је идеја „народне школе", школе за све без обзира на социјално порекло, веру и расу;
2) настава је организована на матерњем језику (а не на латинском, који је био доступан само уском кругу);
3) у наставне садржаје се уводе реалије, тј. тековине природних наука, што је био услов покретања привредних активности и индустрије;
4) принцип очигледности се прокламује за „златно правило дидактике";
5) граде се и опремају школе о трошку градова или државе);
6) доносе се „школски устави", прописи и врши постепена етатизација школе.
Васпитање више није само ствар породице и цркве, већ све више општа ствар и брига државе. Поред граматичке школе, формирају се разноврсни типови средњих школа, трансформишу се и сталешке школе (ритерска академија), а на сцену ступа дуготрајни обрачун између класичне и реалне гимназије, са постепеном превлашћу ове друге, која је више одговарала наступајућем индустријском друштву.
  • индустријска револуција с краја XVIII и почетком XIX века довешће до масовности образовања; организована друштва и државе учиниће зависним од система васпитања што ће све заједно довести до потребе да се конституише и посебна наука - педагогија. Сва важна питања се регулишу законима, држава се брине о уређењу и функционисању школског система, све је мањи број младих ван тог школског система, и са бриге о екстензивном развоју школства, све се више размишља о његовој рационалности, ефикасности и продуктивности.
  • социјалистички уређене земље само настављају ове тенденције које су карактеристичне за индустријско друштво. Нарочито у периоду тзв. административног социјализма, долази до појачане етатизације кроз идеју о јединственој социјалистичкој школи, фаворизују се системи колективног васпитања, пооштрава се идејно-политичка селекција садржаја и облика васпитног рада, а марксизам проглашава једином филозофском основом социјалистичке педагогије.
  • на самом крају 20. века, дошло је до темељне реорганизације класичних индустријских друштава и до појаве научнотехнолошке револуције. Круцијални доказ за "крај фабричког индустријског друштва" јесте тренутак када почиње опадати проценат запослених у секундарном (индустријском) сектору, а повећавати се у терцијарном сектору (услуге, образовање, наука итд.). Смањује се потреба за фабричким радницима уских профила, расељавају се велики индустријски басени и слаби утицај пролетерских и радничких социјалних покрета. Расте потреба за високо образованим кадровима поливалентног, креативног и комуникативног профила, који се лако могу доквалификовати, преквалификовати и целог живота усавршавати.
Comments