2.2. Најпознатији педагози и њихова дела


  • -Војислав Бакић, Ст. Чутурило, Војислав Младеновић, Љубомир Протић, Радмило Вучић; а у периоду после 2. светског рата Радован Теодосић, Љубомир Крнета, Јован Ђорђевић и Никола Поткоњак.
Антички филозофи, своја размишљања о васпитању, нису издвајали од универзалне слике света и човека свога доба. Теолози су први свесни великих могућности профилисања људских душа и усмеравања у одређеном правцу, путем васпитања. Хуманисти први показују знаке осамостаљивања теоријских расправа и концепција о развоју човека, па и о његовом васпитању. Јан Амос Коменски први изграђује целовит дидактички систем, а Јохан Фридрих Хербарт конституише целовит педагошки систем (систематску педагогију). Док Коменски "уводи ред" у наставу и школу као животну заједницу, Хербарт формулише педагогију као научни систем, објашњава њене основне задатке и оквире, и први је који је предаје као самосталну универзитетску дисциплину. Иза Хербарта, први пут у науци о васпитању, остаје сасвим јасно разрађена одређена школа мишљења са великим бројем следбеника (хербартовци) који ће вршити снажан утицај на делатност васпитања преко сто година.

Још шири, снажнији и разноврснији развој педагошка наука ће доживети крајем XIX и почетком XX века када буде водила рат, управо против тог свог "хербартовског наслеђа". Наступиће права поплава реформних праваца, школа, "нових" педагогија, концепција и теорија васпитања. Неке ће своја изворишта имати у све богатијој школској пракси, а неке у све различитијим филозофским, психолошким, социолошким, идеолошким и другим правцима и системима. Научни систем о васпитању, као ретко који други, чврсто је био повезан у своме настајању са свим друштвеним променама (политичким, производним, научним и сл.). Убрзано се оснивају педагошки семинари, центри, пишу уџбеници систематске педагогије, а све је више педагога са академским звањима.
Comments