2.3. Систем научних дисциплина у педагогији

Од XVI до XVIII века из филозофије се почињу издвајати природне науке са тзв. практичном применом (механика, физика, географија, биологија, хемија). Томе су допринели, пре свега, велика географска открића, развој трговине и индустријски начин производње.

Иза процеса укрупњивања тржишта и конституисања великих држава на њиховим просторима, долази и до наглог развоја и диференцирања друштвених наука.

Васпитање, у свим овим процесима убрзаног и наглог развоја, игра једну од кључних улога, тако да је истовремено убрзан и процес конституисања науке која ће се систематски и целовито бавити њиме. Преношење великих количина знања до којих је човек дошао искуством и развојем наука, описмењавање и научно образовање свих припадника младе генерације, конституисање "народне школе" за све, па и целовитог школског система, није више могло бити ствар само узгредних и парцијалних медитација и шпекулација филозофа, већ посао једног све сложенијег и аутономног научног система.

Јан Амос Коменски први изграђује целовит дидактички систем, а Јохан Фридрих Хербарт конституише целовит педагошки систем (систематску педагогију). Док Коменски "уводи ред" у наставу и школу као животну заједницу, Хербарт формулише педагогију као научни систем, објашњава њене основне задатке и оквире, и први је који је предаје као самосталну универзитетску дисциплину.

Крајем XIX и почетком XX века наступиће права поплава реформних праваца, школа, "нових" педагогија, концепција и теорија васпитања. Неке ће своја изворишта имати у све богатијој школској пракси, а неке у све различитијим филозофским, психолошким, социолошким, идеолошким и другим правцима и системима.

Повезивањем педагогије са свим наукама поред тога што је била способна да уопштава искуства и даје упутства за васпитну праксу, она је све више добијала задатак и да их научно проучава, доказује и популарише. И то, не парцијално, већ као научни систем и у сарадњи са другим наукама. Нити је васпитање више сматрано вештином, нити је педагогија више могла остати само на нивоу описивања и одабирања позитивних искустава већ се развила у науку о васпитању са богатим подсистемом научних дисциплина.

Данас се више не инсистира на дистинкцији између практичних и теоријских проблема у научном проучавању неке делатности
, а то је на подручју васпитања тешко и остварити. Систем научних дисциплина се гради, углавном, аналогно областима које су развијене и које проучавамо у васпитању.

Опште, теоријске и фундаменталне проблеме васпитања проучава општа педагогија (предмет, циљеве, задатке, систем и сл.). Историјски развој васпитања и педагошке мисли проучава историја педагогије (општа и национална). Специфичностима научно-истраживачког рада бави се методологија педагошких истраживања (научно-истраживачке методе, технике, инструменти и тако даље). Развијених научних дисциплина у педагогији има онолико, колико има развијених подручја васпитно-образовног рада:
1.Васпитање у породици Породична педагогија
2.Васпитање предшколске деце Предшколска педагогија
3.Школско васпитање Школска педагогија
4.Високошколско образовање Високошколска педагогија
5.Образовање и васпитање одраслих Педагогија одраслих, адултна педагогија, андрагогија
6.Васпитање и образовање у условима наставе Дидактика
7.Васпитно-образовни рад у наставним предметима Методике наставе
8.Васпитање деце ометене у развоју Специјална педагогија
9.Војно васпитање Војна педагогија, војна андрагогија
10.Васпитање у интернатима и домовима Интернатска, домска педагогија
11.Образовање и васпитање у индустрији Индустријска педагогија, индустријска андрагогија
12.Васпитање у слободном времену Педагогија слободног времена

Поједине дисциплине (гране) педагошке науке имају своје подсистеме

У појединим сегментима васпитног рада, већ одавно раде педагози, мада још увек не постоје посебно и колико је потребно развијене научне дисциплине. На пример, рад социјалних педагога, рад педагога у средствима масовног комуницирања (посебно у штампи за децу), рад стручњака у установама културе, културним центрима за децу (бившим домовима пионира), дечјем туризму (организација ђачких екскурзија), Дечјем савезу и сличним организацијама, и свугде где доминирају садржаји рада васпитне и образовне природе.

Педагошку науку не чини низ неповезаних и међусобно одвојених чињеница. Њихова логичка повезаност, дијалектичка условљеност и испреплетеност, одвија се управо унутар појединих научних дисциплина. Дисциплине се стално развијају и гранају (научне гране), међусобно повезују, а истовремено се повезују и са научним дисциплинама из других наука. Све то представља један динамичан систем сазнања, мишљења и схватања који нам омогућује да у васпитној делатности поступамо свесно, по плану и са смислом за организацију.

Поједине научне дисциплине можемо класификовати и систематизовати и према неким другим критеријумима, према узрасту васпитаника (предшколска, педагогија одраслих, андрагогија), према месту изводења васпитања (породична, школска, интернатска, ваншколска педагогија), према времену на које се односи проучавање (историја педагогије, савремена, футуролошка педагогија), и тако даље.
Comments