4.2. Предшколско васпитање

У развоју и васпитању човека, предшколско васпитање има изузетан и пресудан значај, управо због чињенице што се у периоду од рођења до поласка у школу покрећу и активирају физичке и психичке основе и диспозиције донете наслеђем.

Познато је да је у предшколском периоду најбурнији и најинтензивнији развој детета: на пример, на узрасту од 3. до 7. године дете расте просечно годишње 6-7 цм, а добија у тежини по 2-3 килограма; а развој опште умне способности (према истраживањима Блума) одвија се тако да се 50 одсто тог развоја, ако узмемо у обзир седамнаестогодишњака, постиже у прве четири године живота, затим 30 одсто до завршене осме године, а преосталих 20 одсто до краја седамнаесте године. Свако непоштовање временских одредница или „готовости за развој и учење", касније се тешко може надокнадити.

Предшколско васпитање је у функцији остварења нашег идеала, васпитања свестране личности. Лако је запазити да се остваривање задатака предшколског васпитања све више помера са породице на друштвено организоване облике васпитања. Запосленост оба родитеља, све већа друштвена ангажованост чланова породице и све већа сложеност процеса васпитања, нарочито предшколске деце, довели су до наглог отварања великог броја дечјих вртића.

Предшколско васпитање има и своју друштвену и своју педагошку функцију и ниједну од ових улога не треба занемаривати. Путем игре, рада и учења, три основне активности у предшколском васпитању, треба свој деци омогућити да на првој степеници покрену све своје природне потенцијале и могућности.

На овом узрасту се више него касније поклања пажња здрављу, исхрани и физичком развоју детета. Основа здравља и целокупног психичког развоја су правилна и разноврсна исхрана, правилан распоред дневних активности, што је значајно за формирање првих навика, као и коришћење такозваних „извора живота" сунца, воде и чистог ваздуха. Децу на овом узрасту још увек треба сачувати од повреда и озледа, осамостаљивати их у овом погледу и створити услове за јачање мишића, развој костију и правилан раст. Опрема у кући и дечјем вртићу треба да буде у складу са дечјим снагама и начином живота. Правилан физички развој је темељ развоја нервног система и система жлезда са унутрашњим лучењем, а ово опет представља органску основу развоја психичких способности.

Интелектуални развој предшколског детета је врло интензиван, почев од развоја чула и њиховог стављања у функцију интелекта, преко формирања система представа, до развијања умних снага и својстава личности (памћења, мишљења, опажања, пажње, маште, па и говора на одређени начин). Развијање фантазије и мисаоних процеса, развијање говора, упознавање околине, стицање бројних знања нема на овом узрасту смисао школског учења, али представља темеље правилног погледа на свет и касније школског учења. Оно треба да се одвија свесно и целисходно, по одређеном плану и под стручним усмеравањем одраслих (васпитача). Дете треба ставити у ситуацију да свет око себе посматра и истовремено о њему мисли и закључује. Дете је радознало. Оно се не повлачи пред страним збуњујућим и сложеним светом око себе. Треба му омогућити да открива и што самосталније схвата околину која га окружује.

Радно васпитање такође има своју основу у предшколском васпитању. Осамостаљивање детета у задовољавању личних потреба, навикавање на самопослуживање и његово ангажовање да помаже у кући и обавља део својих кућних обавеза, су пут за формирање трајних и чврстих радних навика. Имитирајући рад одраслих, играјући одређене улоге, обављајући радне задатке у трпезарији или при уређењу дворишта дечјег вртића, деца уче да раде и рад, на почетку свог живота, почињу схватати као нешто животно и ненаметнуто, као нешто што је део заједничког живљења људи.

Задатке моралног васпитања остварујемо на овом узрасту кроз активност деце и њихово емоционално везивање за конкретне позитивне примере. Пример је најбоље средство васпитања и зато је важно питање моралног понашања околине детета. Зато треба организовати такве васпитне услове у којима ћемо предупредити друштвено неприхватљиве моралне појаве, и код деце постепено оформити чврсте ставове о поштењу, искрености, правичности, истинољубивости, о поштовању личности других и слично.

Предшколско васпитање је доба и када се деца естетски васпитавају, то јест уче и навикавају да мисле, говоре и раде по законима лепог. Ове су године пресудне за стварање основног емоционалног односа према друштвено прихватљивим естетским вредностима.

Припремање деце за полазак у школу је задатак свих васпитних чинилаца, а посебно породице и установа које се баве предшколским васпитањем и образовањем. Сам полазак у основну школу је један од најзначајнијих тренутака у животу човека и зато се треба заложити да дете то доживи припремљено, без траума и неуспеха на самом старту.

Посебно је значајна улога породице јер подаци бројних истраживања показују да је процентуално бољи успех у првом разреду основне школе оних ученика који су пре поласка у школу били укључени у дечји вртић.

Припрема обухвата:
  • физичка и здравствена припрема (укључивање у игру деце, покретљивост, окретност, кретање градским улицама и сл.),
  • формирање елементарних културно-хигијенских навика (облачење, обување, задовољавање физиолошких потреба, чување личних ствари, понашање меду друговима, однос према одраслима и сл.),
  • формирање радних навика (преузимање школских обавеза, тачност, уредност и упорност),
  • развијање дечје говорне културе (саслушати, разумети туди говор и изрећи своје мисли),
  • формирање ширег круга представа и појмова о природној и друштвеној средини (са децом шетати, разговарати, одговарати на њихова питања, посматрати појаве и вежбати их у закључивању),
  • социјализација предшколског детета (увођење у круг вршњака, у заједничку игру реалне живоме услове и односе),
  • емоционална припрема и мотивисање за полазак у школу (ослободити децу страха од школе и учитеља, школских обавеза и казни).
Ова припрема посебно обухвата и рад са родитељима ради упознавања са њиховим обавезама у вези са припремом деце за полазак у школу.
Comments