4.6. Критика школе и школског начина васпитања и образовања

У историјским раздобљима када датим околностима не одговара постојећи тип школе и школског система тада долази до тзв. кризе и критике школе.

Свака значајнија реформа школе започела је оштром критиком постојеће школе која је износила на видело сав несклад нових друштвених циљева и постојеће структуре школског система. Најјачи талас критика школе појавио се крајем XIX и почетком XX века представници „радне школе" (мануелног и интелектуалног правца), „активне школе", „школе по мери детета"; индивидуалне и социјалне педагогије, експерименталне педагогије, прогресивисти и многи други. „Стару школу" су оптуживали да је књишка школа, школа бубања и меморисања, да су у њој ауторитарни односи, строга дисциплина и занемарена личност васпитаника; а педагогија да је интелектуалистичка, нормативистичка (хербартовска) и тако даље.

Све ове критике школе до тридесетих година XX века можемо разврстати у неколико основних група:

а) једни су тражили да се школа уреди као државна установа, а школски систем ,,као државна школа",
б) други су васпитање поједностављено схватали као инструмент своје власти и тражили су да црква и држава обезбеде свој апсолутни утицај на школу,
ц) следећи су, пак, тражили супротно, да се врати амбијенту природе и непосредног учења из природне стварности;
д) наредни највише брину о личности и индивидуалним слободама појединца; они су против стеге и принуде у васпитању и пружају отпор „школи дресуре"
е) највише их је окупљено око захтева за личном активношћу ученика у наставном и васпитном раду;
ф) једна група критичара и реформатора школе се бави се критиком програма и структуре програмских садржаја, уџбеника и начина рада;
г) они са политичком оријентацијом граде покрет за лаицизацију школе;
х) не мала група почетком XX века тражи снажније политичко и идеолошко ангажовање школе (за остварење социјалдемократских и социјалистичких педагошких идеја), и
и) читава група „пројеката" и „модела нове школе" покушава да школу приближи животу, производном раду и да повеже теоријски и практични рад

Савремена критика школе и институционалног система васпитања започела је у другој половини овог века (нарочито од 1968. године), управо у време када су се појавили први облици кризе класичног индустријског друштва и најаве снажне и свеобухватне научно-технолошке револуције.

Једни траже тзв. „алтернативну школу" која ће веома мало личити на садашњу, а други чак укидање школе, Џон Холт пише чланак у коме истиче да је „школа рђаво место за децу", Иван Илић узвикује „доле школе", а Е. Реимер да је „Школа мртва". Јављају се захтеви за „учење без школе", говори се о „школи без зидова", о „антиконцептима", о „слободној деци", о „школи коју су основали ученици", о „отвореној школи", поново се рађа идеја о „дечјој републици", о „школи и кварту", о „центрима за учење и размену знања", о „друштву које учи" и тако даље.

Школа као животна заједница представља нови концепт школе као места васпитања. Школа постаје место са богатим интерперсоналним односима и комуникацијом, није више само место поучавања, већ и место самоучења и међусобног утицања. Овај преображај школе у активну животну заједницу претпоставља: ново уређење и опремање школских објеката и оплемењивање амбијента за учење и дружење, стварање нове педагошке климе у разреду и школи, оспособљавање наставника за нове улоге, тј. за сложене послове васпитног рада и отварање школе према породици и локалној друштвеној средини.
Comments