6.1. Васпитање у породици

Породица је основно социјално окружење у коме се личност развија. Породица је, свакако, најзначајнији фактор у развоју и васпитању личности. Постоји више разлога за такву тврдњу:
  • брак и породица су основно место за обезбеђивање биолошке репродукције човека,
  • родитељи обезбеђују основну негу за физичко одржање новорођенчета, а васпитање деце је једна од основних функција породице,
  • чланови породице су први васпитачи сваког човека
  • у породици и са члановима породице се проведе највише времена,
  • једино се у породици, васпитне активности не одвајају од осталих животних активности, спонтане су и ненамерне, млади их доживљавају као добронамерност и без отпора,
  • лични пример родитеља има трајнији утицај,
  • породица, као емотивна заједница, омогућује детету потпуни емотивни развој и психичку сигурност;
  • родитељи, од свих који се баве васпитањем, имају осећај највеће одговорности
  • породица је, истовремено, и најбоља школа за будуће родитељство,
Дете у породици стиче своја прва социјална искуства и у члановима породице има своје прве узоре. У породици оно испробава свој статус, усклађује своје понашање, тражи помоћ и заштиту, доживљава своје прве сукобе и само пружа помоћ другима.

Бројна емпиријска истраживања показују да породица у развоју младог људског бића има изузетан значај. Утврђено је да и најбоље организоване дечје установе (на пример, школе-интернати) нису у стању да замене породицу и омогуће свестрани развој личности. Позната је Сократова реченица: „Куда ћете о људи, који се на све начине трудите да стекнете имање, а о синовима којима ћете то имање оставити мало водите рачуна".

Да би била успешан чинилац у васпитању својих чланова, посебно младих, породица мора да испуњава низ елементарних услова. Породица је снажан васпитни чинилац само док нормално функционише, а када то престане, она може да доведе до тешких последица у погледу развоја личности. Са значајем и обавезама које има породица према деци, родитељи треба да буду упознати још пре ступања у брак, тј. у току васпитања за живот у браку и породици.

Породица, пре свега, треба да буде здрава и стабилна социјална заједница, тј. колектив у коме су супружници равноправни, где постоји међусобна љубав, поштовање, разумевање и поверење измеду свих чланова породице. У тзв. дефицијентним породицама (смрт једног родитеља, развод, дужи боравак у иностранству) и породицама са мало чланова (дете јединче, без „треће генерације"), посебно треба посветити пажњу унутрашњој атмосфери, хармонији и међусобним контактима свих чланова породице.

Позитивни људски квалитети родитеља, и на њима заснован ауторитет, предуслов су сваког позитивног утицаја на друге чланове у породици (образовање родитеља, њихова информисаност, култура односа у породици; вољне и карактерне црте родитеља итд.).

Повољни услови за културни живот породице, такође, представљају миље у коме се формирају радне, културне и друге навике младих (штампа, књиге, енциклопедије, радио, телевизија, одлазак у позоришта, галерије и музеје; на концерте, изложбе; путовања и сл.).

Повољан материјални и здравствено-хигијенски стандард породице је вероватно почетни и основни, али не и најважнији услов. Ту подразумевамо: услове становања, здраву исхрану, услове за одржавање здравља и хигијене, новчане приходе домаћинстава и тако даље.

Друштвена помоћ породици у васпитању деце је неопходна нарочито у савременим урбаним срединама у којима су запослена оба родитеља, где не постоје најповољнији стамбени услови или је угрожена животна средина деце и младих. Друштвена помоћ се односи на уређење локалне животне средине (дечји вртићи, зелене површине за игру деце), на рад сервиса и служби за помоћ запосленим мајкама.
Comments