07.3.3. Принцип хуманости и демократичности васпитања

Хуманост и демократичност васпитног процеса су два комплементарна захтева који се међусобно условљавају и допуњују. Хуманост схватамо као човечност, а демократичност као одлику васпитања која га чини тековином и једнаким правом свих.

Треба разликовати васпитање хуманизма као садржај (моралног) васпитања и хуманост као принцип који прожима васпитни процес и који учеснике васпитања обавезује на одређени стил понашања. Такође, треба разликовати појаву демократизације васпитања, као друштвено-историјски и политички условљену појаву (која се највише огледа у изједначавању права на приступ образовању) и демократичност као принцип који нас обавезује на сасвим одређени начин понашања и међусобних односа у процесу васпитања. Без обезбеђивања демократских односа међу свима који учествују у васпитању (класа, слојева, социјалних група; државне управе и школа; наставника и ученика) нема ни елементарних услова за хуманизацију самог процеса васпитања.

Демократичност подразумева такву организацију васпитне делатности и примену таквих метода и средстава васпитања, у оквиру којих ће се омогућити свима без изузетка (без обзира на расу, веру, нацију, економску моћ, друштвени углед родитеља) да имају исти третман, положај и поштовање личности. То се односи и на међусобне односе васпитаника и на односе између васпитача и васпитаника. Историја васпитања и школе нам даје много примера када су демократски односи и демократично поступање били само далека визија и утопија педагошких реформатора. Тоталитаристички државни системи, хијерархијски односи, међусобна експлоатација социјалних група, верска и национална нетолеранција, безобзирност богатих према сиромашнима, ауторитарни односи старијих према млађима и тако даље, били су, а и данас су често, препрека за поштовање овог захтева у васпитању. Међутим, у оквиру постојећих друштвених околности, сви који раде у васпитању дужни су да се боре за стварање што је могуће демократичније атмосфере која је услов сваког прогреса и напретка у васпитању.

Општа питања обезбеђивања елементарних услова и демократизације живота деце, регулисани су на међународном нивоу (на пример, Конвенцијом о правима детета Организације уједињених нација, и сличним документима).

Демократичност у васпитању не треба схватити само као неко спољашње, правно и политичко питање, већ, пре свега, као унутрашње, педагошко питање. Као питање међусобних односа оних који знају, могу и умеју, према онима који не знају, не могу и не умеју; оних који имају одредену друштвену моћ и улогу и оних који су тек на путу личне афирмације; старијих и јачих, према младима и немоћнијима, припадника једног пола према припадницима дмгог пола, оних који оцењују и одлучују и оних које оцењује и о којима се одлучује. Васпитање се све више претвара, од поступка вођења и подучавања, у сложен педагошки обликовани систем међусобних комуникација. Демократичност је услов успешности тих комуникација. Како у погледу статуса личности, тако и у погледу мотивације за рад у оквиру одређених услова и односа. Бројна истраживања у области педагогије и психологије говоре о већим ефектима рада тзв. "демократског типа наставника" у односу на наставнике који се одликују ауторитарношћу, равнодушношћу, немилосрдношћу, надменошћу и сличним особинама.

Хуманост мора бити основни постулат целокупне васпитне делатности. И система, и институције, и појединачног педагошког поступка. Огледа се, пре свега, у вери у човека и његове снаге и љубави према човеку, у поштовању његове личности и људског достојанства, у искреност и отворености у свим односима, у бризи о ближњему, у верности и оданости, несебичности и алтруизму. Хуманост је и принцип и средство и циљ, али и резултат васпитања. Хуманошћу васпитача и свега што он предузима и организује, омогућује се формирање хумане личности сваког васпитаника. Наставник који не поседује особине хумане и демократске личности, не може их изградити ни код својих ученика. Применом средстава пресије, дрила, угњетавања, агресије и омаловажавања васпитаникове личности, он се само удаљује од основних циљева своје делатности и професије. Без обзира колико успеха постигао на плану преношења знања из области струке. Васпитање и педагогију интересује само личност у целини.

Васпитање је делатност која је у свим својим елементима изразито хуманистичка, јер је у целини посвећена човеку и служи његовим индивидуалним и колективним, тренутним и цивилизацијским циљевима. Захтев хуманости у васпитању не сме остати на нивоу опште прокламације, пароле или фразе. Он је императив савремене педагогије и доказује њен степен развијености. Васпитање је прва делатност кроз коју демократичност улази у једно друштво. Пре свега, васпитање којим су обухваћена деца и млади.

Хуманистички приступ васпитању не теба схватити као болећивост, попустљивост и лажно милосрђе. Одустајање од важних и неопходних захтева у васпитању може бити знак потцењивања ученикових стварних могућности, а тиме и штетно по његов развој. Како је говорио А.С. Макаренко: „Мој основни принцип био је увек: што више захтева према човеку, али уједно и што више поштовања његове личности. У нашој дијалектици, строго узевши, то је једно те исто: када ми од човека много захтевамо, онда се већ у томе састоји и наше поштовање. Управо зато што ми захтевамо, управо зато што се тај захтев извршава, ми и поштујемо човека". На овим основама се заснива и сложени процес изграђивања ауторитета наставника, васпитача или родитеља. Зато и кажемо, да овај принцип чини основу педагошког оптимизма у васпитању.

Доследно поштовање захтева хуманости и демократичности, нарочито је важно у друштвеним системима и историјским раздобљима када су ове вредности у кризи (ратни догађаји, национални сукоби, класна експлоатација, социјално раслојавање; комерцијализација у култури, потрошачки менталитет, криза и промена традиционалних моралних вредности и тако даље).

Захтев за хуманизацијом васпитања, не односи се само на сферу међуљудских односа. Наставник и сви који организују васпитне делатности, дужни су да изврше и хуманизацију свих услова у којима се одвија васпитање: хуманизација простора, учесника, средстава са којима се ради, тока васпитних активности и слично. Хуманизам оличава човекову бригу о другом човеку, али не само у персоналном смислу, већ и у односу на услове који треба да буду достојни човека и у којима ученик расте и формира своје особине. Подешавајући околину својим потребама, човек је хуманизује, а адаптирајући околину потребама развоја и васпитања, он у ствари, хуманизује и сам васпитни процес.

Принцип хуманости и демократичности нас обавезује, дакле, да све околности, садржаје, методе, поступке, средства и облике рада, бирамо и примењујемо тако да су у интересу човека, како појединца, тако и друштва у целини. Хуманости нема ван човека и људског друштва и ничим се другим не може изградити, осим васпитањем које је хуманистички засновано и оплемењено.
Comments