07.3.4. Принцип индивидуализације и социјализације у васпитању

Неопходно је у васпитном процесу одржавати складан однос између индивидуалности и друштвености, уважавајући подједнако и личне карактеристике, интересе и потребе, и одлике, циљеве и потребе социјалног окружења у којем личност живи. Уосталом, индивидуализација је једино и потребна и могућа у оквиру колектива и заједничких форми зивота.

Свако ко организује васпитни процес и учествује у њему, треба да води рачуна о узрасту и индивидуалним карактеристикама сваког васпитаника. Према њима треба одмерити сваку педагошку меру, разраду садржаја, средство, облик и поступак васпитања. Из овог принципа изводимо захтеве одмерености и поступности. Да би испоштовао овај принцип васпитач мора да добро познаје своје васпитанике, њихов темпо напредовања и степен постигнућа у одређеној области. Захтев поступности обавезује васпитаче да своје активности прилагоде, управо, степенима и темпу развоја сваког ученика.

Није само сваки човек посебна и јединствена личност, већ је и свака његова особина изражена на њему карактеристичан и специфичан начин. Човек је, дакле, јединствен и непоновљив, са правом мрежом индивидуалних разлика. Поред разлика у календарском узрасту, васпитачи треба да упознају и прате разлике у интелектуалном узрасту (умном количнику), образовном узрасту (нивоу знања), социјалном узрасту (нивоу и карактеристикама социјализованости) и тако даље. Праћење свих ових индивидуалних разлика подразумева и одговарајућу методолошку оспособљеност васпитача. У том погледу њима значајну помоћ могу пружити школски педагози и психолози.

Развој појединца до крајње могућих његових граница је у интересу и друштва и појединца. Личност са доста знања, позитивним особинама и развијеним способностима, свакако ће се на лакши начин укључи у социјални миље.

Социјализација високо развијених индивидуалитета могућа је једино у групама, колективима и колективним облицима живота. Колектив је, у ствари, последица васпитног рада са појединцима, али и снажно васпитно средство за усклађивање њиховог понашања и развоја. Вођени заједничким интересима, потребама и циљевима, појединци се уједињују, помажу, једни на друге утичу и тиме васпитавају. Ове форме васпитања су веома блиске васпитаницима, они у њима учествују и не доживљавају их као пресију. Истовремено, оне су и облик реалног живота у коме се проверавају стварни ефекти васпитања. Зато се обично каже да је колектив и објекат и субјекат васпитања. На њега се може утицати, али се и њиме може утицати на појединачну личност. Упоредо са процесом формирања колектива мења се и улога васпитача. У почетку је његова улога значајнија и директивнија, а касније се своди на поступке праћења, каналисања и усмеравања. Тиме се испуњавају и услови за осавремењивање елемената ученичке самоуправе која је, такође, једна од значајних тековина и последица васпитања.
Comments