07.3.5. Принцип јединственог деловања свих чинилаца васпитања

Принцип јединствене усмерености свих васпитних чинилаца је само на први поглед лако испоштовати: пошто је циљ нашег васпитања јединствен, треба обавезати све учеснике васпитања (породицу, школу, цркву, друге ваншколске чиниоце) да јединствено делују.

Међутим, јединствена усмереност се мора остваривати у условима плурализма деловања и различитости ставова о животу и свим конкретним питањима. Васпитање се не сме затварати у школске зидове, отуђивати од родитеља и грађана, јер ће се убрзо наћи у изолацији од животних проблема и противуречности. Нико није ослобођен сложених и важних обавеза васпитања: ни породица, ни школа, ни установе културе, здравства, уметности, ни религијске или неке друге институције. Породица и школа су, свакако, у средишту и најутицајније су и имају највећу одговорност.

У свакодневном животу смо често сведоци многих негативних појава које штетно утичу на васпитанике и поништавају бројне позитивне утицаје које су оствариле, на пример, породица и школа. То су, пре свега, нузпродукти комерцијализације културе, некритичког пријема неких система моралних вредности које не одговарају нашој традицији или култури, потиснути или неразрешени конфликти између појединих генерација, припадника различитих идеологија, нација или религија и слично. Педагошка помоћ, усаглашеност различитих извора информација и образложење (објашњење) појединих појава, неопходни су у процесу васпитања, посебно када се ради о деци и младима.

У супротстављању негативном дејству појединих чинилаца, треба се ослонити, пре свега, на самог васпитаника и његову оспособљеност да критички прима и селекционише спољне утицаје. Међутим, не треба бити у заблуди да ће то васпитаници увек, и на сваком узрасту, желети, моћи и умети. Зато је помоћ одраслих, а пре свега, родитеља и наставника неопходна.
Comments