Метода је осмишљен и устаљен поступак усмерен на постизање неког циља у науци или практичној делатности. Када се ради о путевима, начинима и решењима за реализацију васпитно-образовних циљева и задатака (васпитања као практичне делатности), тада говоримо о методама васпитања (уже о наставним методама) и њима се баве општа методика васпитања, дидактика и посебне методике појединих васпитних подручја или наставних предмета.

Методе нам, дакле, одговарају на питање како поступати да би се циљ васпитања практично остварио. Методе означавају релативно устаљене моделе (редослед, процедуре) понашања који су се показали ефикасним. Педагогија као наука, проучава те разноврсне методичке моделе за организацију васпитног процеса и тиме подиже ниво њихове осмишљености, свесности, па и ефикасности.

Постоје различите класификације метода које се користе у васпитању или посебно у настави. Као опште методе васпитања, најчешће се помињу:

• метода убеђивања и уверавања (сазнавање, схватање и емоционално прихватање одређених погледа, убеђења, уверења, ставова и вредносних опредељења);
• метода вежбања и навикавања (оспособљавање за примену усвојених знања, вредности, убеђења, уверења; умења и навика);
• метода подстицања (мотивациони систем поступака), и
• метода спречавања (избегавање и елиминисање негативних елемената у васпитном процесу).

У савременим, све сложенијим условима живота, рада и васпитања, треба трагати за што разноврснијим и ефикаснијим методама, методичким поступцима и средствима васпитања. Све оне заједно чине целовит систем педагошких метода.

Методе са истим или сличним називима могу се користити на врло различите начине, у зависности од тога како третирају и тумаче садржаје, како се односе према васпитанику-ученику, која васпитна средства и на какав начин користе и тако даље. То нас, свакако, упућује на закључак да је, без обзира на научну проученост и усавршеност метода и средстава васпитања, за њихову примену највише одговоран сам васпитач-наставник.