08.1. Метода убеђивања и уверавања

Метода убеђивања и уверавања треба да створи такве услове и васпитне ситуације у којима ће васпитаник свесно, активно и критички да прима нова знања и системе вредности из науке, животне стварности и нашег друштва..

Стицање знања, усвајање одређене количине чињеница и података и читавих система друштвених и људских норми и вредности, није само собом довољно. Они треба да се усаде у личност и постану део свести и веровања, да постану мотиви практичног поступања те личности. Васпитни процес, има и задатак да успостави ову чврсту везу између знања, убеђења и понашања. Убеђивање и уверавање је процес, чији су резултат изграђена убеђења и уверења, усвојене вредности, ставови и поглед на свет личности. Правилна употреба ове методе омогућује успостављање јединства између: мисли -речи - разумевања - осећања - и поступања.

Метода убеђивања и уверавања има улогу у формирању личности јер су, управо, убеђења и уверења (ставови, систем вредности) та која имају кохезивну снагу и која покрећу личност на акцију. Тек на нивоу убеђења и уверења, на пример, у области морала, одређено познавање моралних норми, може добити улогу мотива. Морално здрава личност, са изграђеним системом моралних својстава, убеђења и уверења, жестоко и упорно ће се борити за њихово доследно поштовање и примену. Личност код које тај методички круг није затворен, биће нестабилних уверења, морално колебљива и лабилна, лако ће их мењати, више ће се прилагођавати одређеним друштвеним ситуацијама, него што ће имати снаге да их мења. Таква личност неће мењати околности, већ ће околности мењати њу.

Ученици одређена знања усвајају или уз непосредну помоћ наставника или кроз личну критичку и самокритичку активност. Рационално схваћене животне појаве, морална начела и системи вредности, деловањем на учеников емоционални склоп, треба да прерасту у лична убеђења, уверења, ставове и да представљају основу и критеријум за вредносно опредељивање у практичном поступању.

Метода убеђивања и уверавања неће увек за основу имати знања, врло често ће се задовољити и веровањем. Зато се у њој доста користе снага речи, емоционално интонирани искази, моћ уметничког изражавања, вредносно ангажоване интерпретације и слично. Сам наставник мора бити у потпуности, дубоко и искрено прожет, убеђен и одушевљен оним о чему говори, тј. у шта убеђује своје ученике. У таквим методским поступцима наставник се приближава драмском уметнику и користи његова средства.

У савременом васпитању метода убеђивања и уверавања не подразумева само једносмерни облик комуникације, од наставника према ученику, већ двосмерну и вишесмерну комуникацију, а такође и васпитне ситуације у којима ученици сопственом снагом и искуством долазе до одређеног животног уверења, става или читавог система вредности.

Средства убеђивања и уверавања су врло разноврсна:
  • Истините чињенице, подаци и научна знања која ученици стичу првенствено кроз процес наставе и која представљају основу погледа на свет сваке личности. Ученик који је вредним и уредним учењем стекао научно проверена знања и који има сређену и целовиту слику света око себе има, свакако, веће шансе да изгради стабилан систем убеђења и уверења о том свету и животу који га окружује.
  • Систем вредности са одговарајућим доказима, није само преглед сазнатих и упамћених норми и друштвено признатих вредности, већ, пре свега, полазна основа за вредновање сопствених и туђих ставова, одлика, својстава, убеђења и уверења. Без тог система ученик се не може односити према околном свету процењивачки и самостално, већ се мора поводити за туђим тумачењима, оценама и прихватати их скоро механички и без разумевања. Такве личности су зависне и несамосталне, а њима обично други манипулишу.
  • Друштвени обичаји, навике, обреди и закони који владају у одређеној, ужој или широј социјалној групи, такође представљају један средински оквир у који се личност уклапа и према коме она има специфично осећање дужности.
  • Ситуационо утицање је веома снажно средство методе убеђивања и уверавања и подразумева разноврсно и непосредно укључивање ученика у актуелна збивања у његовом животном и радном колективу, локалној средини, па и шире, у земљи и свету.
  • Предавања, јавне расправе и полемике о актуелним питањима живота и понашања људи, често се практикују, не само у школи, већ и у тзв. неформалним облицима васпитања и утицања на људе. Сви који желе да утичу на формирање јавног мњења, да шире своје идеје и системе вредности и да утичу на друге са циљем да их ови прихвате, организују свакодневно разне трибине, јавна предавања, зборове и митинге, дискусије и полемике, округле столове, пишу пропагандне материјале и тако даље (политичке странке, социјални покрети, организације, удружења грађана и сл.). У школи такође треба да постоји развијена мрежа предавања и јавних разговора, нарочито о ономе што није обухваћено наставом, уз учешће популарних личности из јавног живота, науке, културе и уметности.
  • Објашњења наставника (васпитача) су неопходна и представљају посредника између онога што ученик чује, сазна, види али довољно не разуме и не осећа као "своје. Сасвим је нормално да у тој фази ученик и није способан да неку идеју, вредност и поруку разуме, осети и самостално процени. Наставник, управо, у овом чину представља друштво (свет одраслих и искусних) и посредује између наслеђеног и затеченог система вредности и нове генерације.
  • Угледање има своју основу у подражавању и имитирању, али се не сме на њима задржати. Угледањем васпитаници следе друге, паметније и искусније. Указаћемо на две варијанте: угледање на примере и угледање на створене идеале (узоре).
  • Примери су основно и најснажније средство убеђивања и уверавања, мада сва средства у одређеним условима и околностима имају своју вредност. Основни пример са, свакако, најснажнијим дејством јесте пример васпитача - родитеља и наставника. Зато је и једно од најважнијих питања педагогије, какав треба да буде лик васпитача и наставника, њихово понашање и однос према онима које уче и васпитавају. Ауторитет наставника треба да произилази из педагошке ситуације и да се заснива на позитивним особинама његове личности. Он не сме бити лажан и стечен нехуманим средствима. Утицање путем личног примера наставника, често се заснива на поверењу, што је неопходно нарочито на млађем узрасту.
  • Угледање на другове (који су бољи, који представљају воде или језгро дечјих колектива), такође представља васпитање на основу примера из најближе околине. Такође, угледајући се на светле примере из традиције школе или завичаја, ученици се са поносом прихватају обавезе да бране углед школе, града или свога народа.
  • Стварање идеала је поступак усмеравања ученика према узору (моделу). У васпитању користимо примере и идеале из живота, историје, литературе, уметности, филма, са телевизије и слично. Идеали су нешто савршено чему ученик може да тежи у животу, тј. одређени склоп особина, одлика и вредности које би ученик желео да створи код себе. У томе је велика мотивациона улога примера и идеала.
  • Савети, директне поуке васпитача, родитеља и другова, као и посебни етички разговори примењују се у циљу упућивања, упозоравања, саветовања и поучавања оних који су у процесу васпитања.
  • Упозорење, критика и самокритика су, такође, средства која учествују у убеђивању и уверавању личности, али првенствено као заједничка активност наставника и ученика у процењивању и вредновању већ формираних убеђења, уверења и система вредности (анализи резултата васпитања).
Comments