08.3. Метода подстицања

Примена ове методе подразумева један општи став педагошког оптимизма, вере у могућност развијања сваке личности, без обзира колико су сложене околности; у поштовању сваког ученика и поверењу у његове могућности и снаге.

Методу подстицања примењујемо онда када ученик показује успех, чиме појачавамо његову мотивацију, али и онда када се нађе пред тешкоћама, када се колеба и посустаје. И свет одраслих одувек има читав систем подстицајних средстава као што су ордени, одликовања, повеље, плакете, награде, признања; стимулативна новчана средства за рад на радном месту итд. Код ученика, који су у процесу развоја и који још увек нису свесни својих могућности и способности, ова метода ће нам више помоћи него неке друге које имају првенствено репресивни карактер. Мотив личне афирмације у својој природи тежи освајању нечег новог и бољег, као и само васпитање, па се на њега треба и ослонити. Сама метода подстицања има једну емоционалну потку и усмерена је на међусобну симпатију и придобијање поверења између наставника и ученика. Поверење које охрабрује и на основу кога ученик зна да није сам и да о њему неко брине, али и поверења које обавезује да се уложи крајњи напор да се у нечему истраје и успе. Појединац, једноставно жели да буде прихваћен од уже и шире околине, па од тога можемо и поћи у васпитању. У традиционалној педагогији се зато доста говорило о поступцима који полазе од частољубивости ученика.

Метода подстицања доводи ученика у ситуацију да се одушеви за неки васпитни рад (за радње и поступке које тек учи) и да кроз њега доживљава узбуђење (функционалну радост) које појачава квалитет тог учења (патриотски понос, афирмација због неких културних, активности, сажаљење или срџба због социјалних проблема у својој средини и сл.). Ученика треба стављати у ситуацију да открије скривена осећања, омогућити му да се радује своме развоју и напретку. Ко осећа нешто живо и снажно, тај ће и учинити нешто, пре него онај који само мисли о томе.

Тежњу младих да се покажу у периоду развоја треба позитивно усмерити у области учења, рада и корисних активности, јер се та потреба може испољити на сасвим непотребним, па и штетним пољима. Ниво личне аспирације се може подизати и усмеравати ка повећању личног успеха и одговорности. Зато савемена психологија доста говори о теорији поткрепљења, о повратној информацији у процесу учења и сличним механизмима који покрећу личност на појачану активност.

Поред осталог, метода подстицања позитивно вреднује и селекционише оно што је друштвено прихватљиво, а одбацује и игнорише оно што је штетно и неприхватљиво од околине. Тиме се и ученик усмерава и навикава да своје напоре уложи у оно што је корисно и за васпитни рад значајно. Са мање речи, опомена, претњи и забрана, остварићемо исте циљеве и задатке.

Основна средства подстицања су:
  • Изражена брига и разумевање за оно што ученик ради и стална тежња да он схвати да уложени напор има смисла, да га неко примећује и цени.
  • Благо и правично поступање, оданост и искрен однос према ученику, као израз наставникове наклоности према њему, чиме се може отклонити евентуално стечен страх од школе и наставника и предрасуда да наставници у раду ученика једино желе да открију грешку. Та вечита конфронтација наставника и ученика, за коју не постоје стварни разлози, може бити озбиљна сметња у реализацији васпитног процеса.
  • Бодрење и храбрење на све веће и веће постигнуће представља израз вере у ученичке снаге и могућности. У случајевима када ученик не може да оствари неке задатке, треба их свести на нижи ниво оптерећења ангажовањем на лакшим задацима и тиме вратити пољуљано самопоуздање. Успостављајући међусобну везу између појединих степена оптерећености, ученик ће имати логичнији ток напредовања и убрзо ће извршити и теже задатке. За васпитни рад је битно, не одустајати од започетих активности, већ их новим методичким приступом довести до краја.
  • Похвале су најстарије и најчешће средство подстицања. Ради се о врсти моралне награде, која може бити непосредна или јавна, лична и колективна, изречена уз рад или у посебним околностима.
  • Обећања могу бити средство подстицања једино ако су реална и ако се извршавају. У њиховом изрицању треба имати доста такта, одмерености и промишљености. Најчешће их срећемо у породичном васпитању.
  • Искуство успеха и пријатности које успех собом носи може, такође, да буде значајно средство подстицања. Обично се каже да је најбољи мотив за постизање успеха - сам успех. То посебно важи за рад са ученицима који су често изложени неуспеху. Зато је посебна обавеза наставника да, диференцираним и другим индивидуализованим поступцима и приступима, све ученике доведе у околности да остваре барем почетни успех. У домаћем и школском животу треба за то са стрпљењем бирати погодне тренутке уз трагање за активностима кроз које се може учити на релативно пријатнији начин. Битно је да сваки ученик искуси користи или штете, пријатности или непријатности од различитих облика понашања.
  • Признања могу бити бројна и разноврсна: од писмених признања, похвалних листова, диплома, повеља, плакета, медаља, победничких пехара, до ловорових венаца. Признања се могу изрицати и у облику извршења одговорних дужности, почасних звања, специјалних задужења, дакле, као израз посебног поверења у ученикове способности.
  • Награде, такође, могу бити врло разноврсне. Најчешће су прилагођене врсти активности и узрасту ученика: књиге, школски прибор, предмети које воле ученици одређеног узраста (лопта, бицикл, компјутер и сл.). Награде могу бити и у форми омогућавања да се ученик још интензивније бави активношћу у којој се истиче: стипендије, уплате за курсеве страних језика, летњу новинарску школу, упућивање у дечју сликарску колонију и тако даље. На ширем плану награде могу бити и одређене (унапред објављене) привилегије приликом уписа појединих врста школа, факултета, постдипломских студија (просек студија изнад 8,00) и слично.
  • Новчане награде су релативно ретке у процесу васпитног рада, мада и оне могу да имају своје оправдање у одређеним околностима. На пример, награде за остварени рад у ђачкој задрузи, некој радној акцији, манифестацији; (у области средњег образовања, у образовању одраслих, и слично).
  • Такмичења подстичу на марљивост, уредност, колективну сарадњу, постигнуће изнад просечних резултата, упорност; а истовремено су за ученике интересантна и забавна. Могу бити индивидуална, колективна и као такмичење са самим собом, тј. са превазилажењем до сада постигнутих резултата.
  • Такмичење захтева врло озбиљну организацију. Пошто се заснива у великој мери на частољубљу и конкуренцији, оно може да има и негативне ефекте (себичност, мржња, завист, охолост у односу на побеђене). Наставници треба да воде рачуна да се међу собом могу такмичити ученици приближно истих способности, а да за такмичење буду обезбеђени исти услови. Када се ради о такмичењу ученика у оквиру једног одељења, такмичарске групе треба чешће мењати у погледу састава, као и такмичарске активности, тако да сваки ученик може доћи у ситуацију да се афирмише.
  • Оцене су, такође, значајно средство подстицања, мада их у школској пракси већина ученика и наставника доживљава као средство опомене, претње и принуде. Правовремено, јавно и објективно оцењивање ученика информише о степену постигнућа и, када се ради о успеху, подстиче га. Школске оцене су и дате у виду скале (од 1 до 5) да би ученици имали видљив разлог (квантитативно изражен) за шта треба да се боре.
  • За сва средства подстицања важи напомена да их треба изрицати објективно и према заслузи, не пречесто, не свима, јавно (и мерење и одлучивање и додела награда), са тежњом да ученици схвате да им није циљ награда, већ стечена особина; да им је важније унутрашње задовољство од успеха и вршења одређене дужности, него спољашњи симбол тог признања или пораз противника.
Comments