08.4. Метода спречавања

Методу спречавања и кажњавања многи покушавају да потпуно искључе из савремене методике васпитног рада, тврдећи да се ради о методи репресије на личност.

Методу спречавања не треба схватити као репресију или као облик спољашњег притиска на личност у развоју, већ само као педагошки оправдану интервенцију у циљу спречавања и заустављања негативних радњи и облика понашања.

Због деловања разних паразитарних фактора или неповољних услова за развој ученика, постоје реални разлози да се у васпитању прибегава коришћењу средстава спречавања, па и кажњавања ученика. У предшколском васпитању та средства се користе изузетно ретко, док су у школској пракси дефинисана чак и статутима и другим нормативним актима (правилницима, упутствима, оценама владања и слично). Ову методу и у школским условима користимо само у случајевима када деловање других метода није ефикасно или је само делимично. Баш због тога што њена примена изазива спорења и дилеме, наставници је морају добро познавати и врло осетљиво и индивидуализовано примењивати.

Смисао методе спречавања је, у ствари да се елементи евентуалног притиска односе само на испољене негативности. Методски поступци су у основи хумани јер покушавају ученику да помогну у савлађивању и одолевању слабостима. У сваком случају боље је васпитавати, него преваспитавати.

Наставникова дужност је да стручно и систематски прати развој ученика, да реагује благовремено и у складу са околностима, прво средствима превентиве (којих је више), па тек на крају, у крајњој нужди, средствима присиљавања и кажњавања. Чак и у крајњем случају, применом средстава спречавања и кажњавања, циљ није освета према ученику, већ спречавање негативних форми понашања, који су опасност за самог ученика и оне који су у његовој близини.

У случајевима када се примењују средства присиљавања и кажњавања, методски поступак мора бити промишљен и разложан. Оно што је неприхватљиво и негативно, треба ученику објаснити, па тек потом инсистирати на примени евентуалне казне. Упоредо, треба открити праве узроке таквог понашања ученика, јер никакве васпитне мере не могу позитивно дејствовати, ако се претходно не уклоне узроци који доводе до негативног понашања ученика. Промена услова живота, рада и учења ученика, најчешће је први предуслов за сваку педагошку акцију корективног типа.

Указаћемо посебно на значај следећих васпитних средстава:
  • Знаци неодобравања и неслагања са током и начином рада и понашања ученика, који се могу саопштавати мимиком, покретима или узгредним напоменама, најчешћа су и најблажа средства преусмеравања неповољног тока активности. На овај начин наставник само благо ремети основни ток наставног часа, не омета остале ученике, а ипак интервенише.
  • Примедбе, приговори, замерке, покуде и опомене, директно или индиректно изречене и упућене, често могу бити довољне, ако се ради о блажим прекршајима и почетним облицима негативног понашања. Они у себи садрже подсећање на дужности, упућивање на прави начин рада и понашања и објашњење како треба, а како не треба нешто радити. Некада ће то бити уопштена напомена изречена читавом одељењу или групи ученика (која, на пример, омета наставни час), а некада директно објашњење само једном ученику.
  • Супституцијом, тј. скретањем или заменом мотива, наводимо ученика да изврши замену активности неком другом, која је кориснија. Упућивањем ученичких снага на другу страну, одвраћамо га од понашања или издвајамо из околности које могу бити штетне за његов развој. Овај начин реаговања је нарочито значајан за област слободног времена младих и подразумева да свака друштвена заједница обезбеди што разноврснију педагошку понуду програма и облика њиховог окупљања и ангажовања.
  • Критика је једно од најмоћнијих средстава спречавања и заснива се на потреби човека да буде прихваћен од своје околине и да у њој доживљава своју личну афирмацију. Средства критике су веома разноврсна и треба их користити обазриво, у складу са околностима и менталитетом критиковане личности. Индивидуална критика је директна, лична и са јасним и конкретизованим образложењем. Она може бити и јавна, пред колективом или родитељима, чиме добија у снази и ефикасности. Критика колектива коме припада ученик има своју ефикасност нарочито у групама, дружинама и заједницама које имају традицију и чвршћу кохезију. Јавно мњење представља јавно изражено мишљење околине о нечијим (негативним) поступцима и има тон оштре критике. О његовом дејству води рачуна скоро сваки појединац, тако да добар и стручан наставник (посебно одељењски старешина и колектив васпитача) воде рачуна о сложеном процесу формирања јавног мњења у одељењу и школи. То је део укупног амбијента и педагошке климе у којој се одвија васпитни процес.
  • Претња, захтев, осуда, заповест, забрана и наређење су, по тону и начину формулисања, оштрија и императивнија средства спречавања. Изричу се ретко, јасно и директно, са инсистирањем на промени понашања. Још у старим уџбеницима педагогије била су формулисана правила изрицања заповести: по садржини, да је промишљена, одређена и изводљива; по облику, да је кратка и јасна; по начину исказивања, да је одлучна, оштра и без молбе; по последицама, да је доследна.
  • Оцене су и средство подстицања, али и средство опомене. У зависности од успеха и амбиција ученика, не само негативне оцене, могу бити средство упозорења и обавештења о његовом напредовању. Зато се у току школске године и говори о периодима опомена (тромесечно).
  • Оцене владања, које често нису изражене цифрама, у пракси имају првенствено упозоравајућу функцију, пошто већина ученика има исту, тј. највишу оцену.Такође, ова оцена је често повезана и са изрицањем одређених васпитно-дисциплинских мера од стране одељењских или наставничког већа (укор, строги укор и слично).
  • Казне представљају спољашње средство приморавања ученика и намеће да осети одређену непријатност због неприхватљивог начина понашања. Оне су најчешће прецизиране школским прописима и данас имају карактер само моралне казне.
У казне спада и поступак премештања ученика у другу, повољнију васпитну средину, а код старијих узраста и удаљавање ученика из школе. Код случајева када се констатује да не могу помоћи редовна васпитна средства школског рада, приступа се преваспитавању у посебним околностима, институцијама и под посебним надзором.

Данас су у школској педагогији забрањене казне које су некада биле у примени или их још увек можемо срести у нашим школама. Примена тих казни углавном представља израз педагошке немоћи наставника. Забрањене су следеће казне:
  • телесне казне (и данас се чују изреке "батина је из раја изашла", "субота, дачка бубота" јер су суботом извршаване казне изречене у току седмице),
  • казне глађу (забрањивањем узимања посластица, оброка, посебно у интернатима и сл.),
  • казне засноване на страху (затварање у мрачне и влажне просторије; говорило се "страх божји, почетак је сваке мудрости"; остављање ученика ,,у затвору" после часова наставе и сл.),
  • кажњавање радом који није пријатан (у школском врту, школској радионици; писање дуплих домаћих задатака и сл.),
  • излагање природним последицама своје грешке (хладноћа, због разбијеног прозора и сл.),
  • одузимањем ствари (играчака, лопте, сличица, касета и сл.),
  • записивањем у дневник рада, упућивањем код директора школе и слично, и
  • казне које омаловажавају и понижавају ученикову личност (јавно исмејавање, срамоћење, вређање, надевање погрдних имена и надимака, ношење, погрдних знакова као што је била тзв. капа са магарећим ушима; одвајање, у засебна места као што је била „магарећа клупа", истеривање са наставног часа, забрана учествовања у игри и дружења са другом децом; бележење у „црну књигу", извођење на средину за осуду колектива, и томе слично).
У поступку кажњавања наставник треба да се придржава неких елементарних захтева и норми: да оно буде поступно, правично, доследно, благо и према прекршају, с предвиђањем последица, природно и без љутње и сажаљевања; прилагођено узрасту, полу, здрављу, темпераменту и осталим индивидуалним карактеристикама ученика; и да траје само онолико дуго, колико је најнеопходније.
Comments