Позив учитеља и наставника је један од најстаријих позива (жреци, врачи, ислужени ратници) и почео се конституисати у првим облицима поделе рада. За тај позив свако друштво је бирало људе који су били најцењенији и у које су имали највише поверења. Једноставно, наставници су ти којима родитељи и друштво поверавају оно што им је најдрагоценије - децу, са правом да се мешају у смер њиховог развоја.

Од наставника се одувек очекује да својим знањем, особинама понашањем, свакодневним животом и радом буде пример и својим ученицима људима из своје средине.

То је и позив који је под најјачом контролом. Десетине дечјих очију, дупло више родитеља и читава друштвена средина, свакодневно прате шта и како раде наставници.

Лични пример је моћно средство васпитања, па није свеједно ко ће и како тај пример давати младима. Деца се идентификују са својим наставником.

Непрекидни живот са младима има своје специфичне дражи и лепоту. Он тражи да васпитач буде близак младима, да их разуме, да схвата њихове потребе, проблеме и радости - да на одређен начин живи њихов живот. А живот младих је увек радоснији, ведрији, оптимистичкији, перспективнији него живот старијих.

Наставнички позив има и пуно тешкоћа. Уколико је значајнији, он је и одговорнији. Он захтева доста стрпљења, истрајности, умешности и стваралачког рада. Он ниједног тренутка не дозвољава опуштање личности, већ је обавезује на стални развој и лично усавршавање.